Баук сиромаштва у старости кружи Европом

У актуелном извештају о пензијама Организацијe за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) наглашено је да су издаци за пензије у земљама чланицама ове групације порасли за око 1,5 одсто БДП-а од 2000. године. Сваки пети Европљанин је већ изложен ризику да ће у старости бити сиромашан, а земље Европске уније би требало да изврше хитну реформу садашњег пензионог система, упозорава Петра Хилкема, директорка Европске службе за осигурање и пензије са седиштем у Франкфурту. Како је истакла за бриселски „Политико”, „то је невероватно висок проценат, а код жена је овај ризик већи за 30 одсто. Она сугерише да би земље ЕУ требало да аутоматски региструју запослене у пензионе системе, како би заштитиле становништво које убрзаним темпом постаје све старије. Ситуација ће се само погоршати, а за 40 година на сваког пензионера долазиће само 1,5 запослених, што је двоструко мање од садашњег односа.

Једно од решења за ову ситуацију је стварање комплементарних приватних пензионих система или система пензија везаних за радно место запослених, како би се могло рачунати на одређени фонд. Скандинавске земље су у том смислу најбоље организоване јер имају више различитих извора финансирања за пензионере, док се многе земље, посебно у источној и јужној Европи, махом ослањају на државне пензије. Петра Хилкема, која је на челу Европске службе за осигурање и пензије (ЕИОПА) од 2021, сматра да постоји замах за велике промене, које ће овој служби дати већу улогу. У наредних неколико месеци, Европска комисија ће објавити препоруке о пензијама и извору њиховог финансирања како би се изашло у сусрет демографским и финансијским изазовима унутар ЕУ. Ти изазови се огледају у чињеници да је просечна животна доб становника Европске уније 45 година, а уз деценијско опадање стопе наталитета процес старења Старог континента се додатно убрзава.

Још крајем прошлог века тога је био свестан француски председник Жак Ширак, затраживши 1995. године од својих грађана да касније одлазе у пензију. Међутим, штрајкови су паралисали земљу и натерали га да одустане од реформе, док су годину и по касније бирачи сменили његову владу. Сличан рулет заиграо је и актуелни шеф Јелисејске палате Емануел Макрон када је 2023. решио да повећа минималну старосну границу за пензију са 62 на 64 године, иако свестан тога да Французи још увек знају како да употребе силу масе када им се дира у пензију. Али Макрон је тада имао довољно политичке снаге да не дозволи да га демонстранти уцењују. Његова пензиона реформа, којој су се противиле две трећине грађана, јесте несавршена, али је према мишљењу појединих економиста била неопходна. Француска троши 14 процената свог БДП-а на пензије, при чему је у самом врху ЕУ (на пример, Летонија и Литванија издвајају двоструко мање), а ово оптерећење расте како становништво стари. Француска сада има око 17 милиона пензионера, четири милиона више него 2004. Ипак, пошто није успео да убеди јавност, синдикате или опозицију у потребу за реформом, француска влада је усвојила закон, позивајући се на посебан члан Устава и без гласања у скупштини. Међутим, не само да је повећана старосна граница за одлазак у пензију већ и број година потребних за уплату доприноса у пензиони фонд. Пре реформе је требало 41,5 година, а сада ће Французи морати да раде 43 године да би остварили пуну пензију, док ће они који то не постигну морати да продуже свој радни век до 67. рођендана.

Што се тиче ситуације са друге стране Рајне, у највећој европској економији је 2007. године донет Закон о прилагођавању старости, којим се граница за пензионисање у Немачкој постепено повећава на 67 година до 2031. Да бисте отишли у превремену пуну пензију у Немачкој, потребно је имати 45 година радног стажа. Али чак ни тада више није могућ одлазак са радног места са 63 године без смањења дебљине „пензионе коверте”. Ипак, са новом владом стигле су и одређене промене. Немачка уставна „кочница дуга” довела је до хроничног недостатка улагања, па је потез новог демохришћанског канцелара Фридриха Мерца да је укине охрабрио гласове из њихове сестринске странке ЦСУ из Баварске да бирачима најаве „слаткише”. Један од њих вероватно ће бити проширење мајчинске пензије – „Mütterrente”, бенефиције која надокнађује родитељима године проведене подижући децу уместо радећи, а углавном је примају жене. Оне које су родиле децу пре 1992. године могу добити до 2,5 година радног стажа, а оне које су добиле пород после 1992. до три године стажа. Уз то, на рачун им леже и симболичних 20 евра месечно по детету.

За разлику од грађана Немачке, Аустријанци издвајају 2,3 одсто више од плате за пензију, па тако 22,8 одсто доприноса одлази у касу пензионог фонда. Према писању тамошњих медија, Беч тренутно не планира подизање старосне границе на 67 година. Сада је „старосни цензус” на коти 65 за мушкарце, односно 61 за жене, с тим што ће се за њих постепено подизати до 2033, када ће се изједначити са „јачим полом”. Ипак, Аустријанци могу бити срећни, јер ако првог дана у пензији одлуче да седну у воз и крену Бренеровом железницом до Италије, њихови вршњаци из комшилука биће још на послу, с обзиром на то да радни век окончавају са 67 година. Али многи љубитељи „долче вите” се опраштају од колега са 62 године, уз смањену пензију. Али тамошњи медији пишу о настојањима да млађе генерације раде до 71. године, како расте животни век. То, међутим, није само тема за размишљање већ је и реалност у Данској – старосна граница за одлазак у пензију расте заједно са просечним животним веком. Тренутно износи 67 година, али ће наставити да се повећава. Од 2040. године граница за одлазак у пензију биће 70 година. Оно што је занимљиво је то што пензије у Данској финансирају из пореза. Без обзира на то да ли сте радили као пекар, лекар или апотекар гарантовани износ је 965 евра месечно када престанете да радите. Они који желе више, морају током радног века уплаћивати у приватне пензионе фондове.

Од викинга из Скандинавије се може још тога научити. Захваљујући добро постављеном пензионом систему, Шведска држава део пензионих средстава улаже у домаће компаније које излазе на берзу. Додатни замајац дао је и систем инвестиционих штедних рачуна – једноставан за коришћење и повољан за пореске обвезнике – који је отворио врата огромном броју малих улагача и пензионерима. Резултат је прави бум на берзи: у последњих десет година у Шведској се појавило мноштво нових компанија које су први пут понудиле акције јавности – више их је него у Француској, Немачкој, Шпанији и Холандији заједно.

Ветеранске „колоније”

Када људи који оду у пензију одлуче да се преселе у неку другу државу, такве миграције бележе и економски „сеизмички уређаји”, који пребројавају новац на овај начин убризган у привреду земље домаћина. Тако је бруто друштвени производ Португала порастао и делимично захваљујући северним Европљанима који су се масовно населили у Алгарвеу и другим местима регије Фаро на обали Атлантика, познатој по изузетно пријатној клими. Тамнија страна „ветеранске колонизације” детектована је пак у Лисабону: цене некретнина су више него удвостручене у последњих десет година, управо услед појачане тражње времешних купаца из богатијих држава Европе. Слични трендови су уочени и у Мароку: стопа апсолутног сиромаштва у тој земљи (по мерењима УН) пала је на мање од два одсто у 2019. са чак 15 процената у 2001, делом захваљујући европским „колонистима трећег доба”, али упоредо с овим позитивним кретањима расту и трошкови становања, а некретнине у бољим квартовима мароканских градова, попут Маракеша, плаћају се еврима. Али земље домаћини могу да поставе услове. На пример, Португал је пре неколико година прилагодио свој програм „златне визе” управо да би ублажио притисак на градове.

Само 42 одсто грађана ЕУ верује да им је пензија довољна за живот

Према Евробарометру из 2023. године који је спровела Европска агенција за осигурање и професионалне пензије (ЕИОПА), само 42 одсто грађана земаља чланица Европске уније верује да ће имати довољно новца за удобан живот током пензије. Ниво поверења значајно варира међу земљама: Луксембург (61 одсто), Холандија (59 одсто) и Данска (58 одсто) бележе највиши, док су најнижи у Летонији (23 одсто), Словенији (27 одсто) и Пољској (28 одсто). Ово истраживање потврђује да је виши ниво поверења присутан у земљама са већим пензијама, док поверење опада у онима са нижим примањима.

Луксембург на трону, Бугари на зачељу

У 2021. години просечна бруто месечна старосна пензија по становнику у ЕУ била је од чак 2.575 евра у Луксембургу до свега 226 евра у Бугарској, док је просек ЕУ износио 1.224 евра. Ако се укључе и земље ЕФТА и кандидати за чланство у ЕУ, Исланд је пријавио највиши просек од 2.762 евра, док је Албанија имала најнижи – свега 131 евро. Према стандардима куповне моћи (ППС), вештачкој обрачунској јединици која узима у обзир разлике у ценама између земаља, разлике се значајно смањују. У ППС износима просечна старосна пензија кретала се од 437 у Бугарској до 1.681 у Луксембургу. То значи да је пензионер у Луксембургу примао бруто пензију скоро четири пута већу од оног у Бугарској.

Извештај ОЕЦД-а показује да старије жене у свакој земљи ЕУ имају већи ризик од сиромаштва у поређењу с мушкарцима. У просеку, жене у ЕУ примају 26,1 одсто нижу пензију од мушкараца, док 5,3 одсто жена уопште не прима пензију. Ове разлике проистичу из родних разлика у зарадама, краћих или испрекиданих каријера, као и веће заступљености рада са скраћеним радним временом међу женама.

Мање принадлежности у три земље током 2022.

Изражено у еврима, просечна пензија је у 2022. години пала у само три земље у односу на 2021. годину и то за мање од пет одсто. Те земље су Турска, Ирска и Грчка. У Турској је пад углавном последица нагле девалвације националне валуте, што је утицало на евровску вредност пензија. С друге стране, Бугарска је забележила највећи раст пензија – чак 33 одсто, док је Чешка имала раст од 16 одсто. Раст пензија већи од 10 одсто забележен је и у Летонији, Литванији, Црној Гори и Румунији.