Bauk siromaštva u starosti kruži Evropom

U aktuelnom izveštaju o penzijama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) naglašeno je da su izdaci za penzije u zemljama članicama ove grupacije porasli za oko 1,5 odsto BDP-a od 2000. godine. Svaki peti Evropljanin je već izložen riziku da će u starosti biti siromašan, a zemlje Evropske unije bi trebalo da izvrše hitnu reformu sadašnjeg penzionog sistema, upozorava Petra Hilkema, direktorka Evropske službe za osiguranje i penzije sa sedištem u Frankfurtu. Kako je istakla za briselski „Politiko”, „to je neverovatno visok procenat, a kod žena je ovaj rizik veći za 30 odsto. Ona sugeriše da bi zemlje EU trebalo da automatski registruju zaposlene u penzione sisteme, kako bi zaštitile stanovništvo koje ubrzanim tempom postaje sve starije. Situacija će se samo pogoršati, a za 40 godina na svakog penzionera dolaziće samo 1,5 zaposlenih, što je dvostruko manje od sadašnjeg odnosa.

Jedno od rešenja za ovu situaciju je stvaranje komplementarnih privatnih penzionih sistema ili sistema penzija vezanih za radno mesto zaposlenih, kako bi se moglo računati na određeni fond. Skandinavske zemlje su u tom smislu najbolje organizovane jer imaju više različitih izvora finansiranja za penzionere, dok se mnoge zemlje, posebno u istočnoj i južnoj Evropi, mahom oslanjaju na državne penzije. Petra Hilkema, koja je na čelu Evropske službe za osiguranje i penzije (EIOPA) od 2021, smatra da postoji zamah za velike promene, koje će ovoj službi dati veću ulogu. U narednih nekoliko meseci, Evropska komisija će objaviti preporuke o penzijama i izvoru njihovog finansiranja kako bi se izašlo u susret demografskim i finansijskim izazovima unutar EU. Ti izazovi se ogledaju u činjenici da je prosečna životna dob stanovnika Evropske unije 45 godina, a uz decenijsko opadanje stope nataliteta proces starenja Starog kontinenta se dodatno ubrzava.

Još krajem prošlog veka toga je bio svestan francuski predsednik Žak Širak, zatraživši 1995. godine od svojih građana da kasnije odlaze u penziju. Međutim, štrajkovi su paralisali zemlju i naterali ga da odustane od reforme, dok su godinu i po kasnije birači smenili njegovu vladu. Sličan rulet zaigrao je i aktuelni šef Jelisejske palate Emanuel Makron kada je 2023. rešio da poveća minimalnu starosnu granicu za penziju sa 62 na 64 godine, iako svestan toga da Francuzi još uvek znaju kako da upotrebe silu mase kada im se dira u penziju. Ali Makron je tada imao dovoljno političke snage da ne dozvoli da ga demonstranti ucenjuju. Njegova penziona reforma, kojoj su se protivile dve trećine građana, jeste nesavršena, ali je prema mišljenju pojedinih ekonomista bila neophodna. Francuska troši 14 procenata svog BDP-a na penzije, pri čemu je u samom vrhu EU (na primer, Letonija i Litvanija izdvajaju dvostruko manje), a ovo opterećenje raste kako stanovništvo stari. Francuska sada ima oko 17 miliona penzionera, četiri miliona više nego 2004. Ipak, pošto nije uspeo da ubedi javnost, sindikate ili opoziciju u potrebu za reformom, francuska vlada je usvojila zakon, pozivajući se na poseban član Ustava i bez glasanja u skupštini. Međutim, ne samo da je povećana starosna granica za odlazak u penziju već i broj godina potrebnih za uplatu doprinosa u penzioni fond. Pre reforme je trebalo 41,5 godina, a sada će Francuzi morati da rade 43 godine da bi ostvarili punu penziju, dok će oni koji to ne postignu morati da produže svoj radni vek do 67. rođendana.

Što se tiče situacije sa druge strane Rajne, u najvećoj evropskoj ekonomiji je 2007. godine donet Zakon o prilagođavanju starosti, kojim se granica za penzionisanje u Nemačkoj postepeno povećava na 67 godina do 2031. Da biste otišli u prevremenu punu penziju u Nemačkoj, potrebno je imati 45 godina radnog staža. Ali čak ni tada više nije moguć odlazak sa radnog mesta sa 63 godine bez smanjenja debljine „penzione koverte”. Ipak, sa novom vladom stigle su i određene promene. Nemačka ustavna „kočnica duga” dovela je do hroničnog nedostatka ulaganja, pa je potez novog demohrišćanskog kancelara Fridriha Merca da je ukine ohrabrio glasove iz njihove sestrinske stranke CSU iz Bavarske da biračima najave „slatkiše”. Jedan od njih verovatno će biti proširenje majčinske penzije – „Mütterrente”, beneficije koja nadoknađuje roditeljima godine provedene podižući decu umesto radeći, a uglavnom je primaju žene. One koje su rodile decu pre 1992. godine mogu dobiti do 2,5 godina radnog staža, a one koje su dobile porod posle 1992. do tri godine staža. Uz to, na račun im leže i simboličnih 20 evra mesečno po detetu.

Za razliku od građana Nemačke, Austrijanci izdvajaju 2,3 odsto više od plate za penziju, pa tako 22,8 odsto doprinosa odlazi u kasu penzionog fonda. Prema pisanju tamošnjih medija, Beč trenutno ne planira podizanje starosne granice na 67 godina. Sada je „starosni cenzus” na koti 65 za muškarce, odnosno 61 za žene, s tim što će se za njih postepeno podizati do 2033, kada će se izjednačiti sa „jačim polom”. Ipak, Austrijanci mogu biti srećni, jer ako prvog dana u penziji odluče da sednu u voz i krenu Brenerovom železnicom do Italije, njihovi vršnjaci iz komšiluka biće još na poslu, s obzirom na to da radni vek okončavaju sa 67 godina. Ali mnogi ljubitelji „dolče vite” se opraštaju od kolega sa 62 godine, uz smanjenu penziju. Ali tamošnji mediji pišu o nastojanjima da mlađe generacije rade do 71. godine, kako raste životni vek. To, međutim, nije samo tema za razmišljanje već je i realnost u Danskoj – starosna granica za odlazak u penziju raste zajedno sa prosečnim životnim vekom. Trenutno iznosi 67 godina, ali će nastaviti da se povećava. Od 2040. godine granica za odlazak u penziju biće 70 godina. Ono što je zanimljivo je to što penzije u Danskoj finansiraju iz poreza. Bez obzira na to da li ste radili kao pekar, lekar ili apotekar garantovani iznos je 965 evra mesečno kada prestanete da radite. Oni koji žele više, moraju tokom radnog veka uplaćivati u privatne penzione fondove.

Od vikinga iz Skandinavije se može još toga naučiti. Zahvaljujući dobro postavljenom penzionom sistemu, Švedska država deo penzionih sredstava ulaže u domaće kompanije koje izlaze na berzu. Dodatni zamajac dao je i sistem investicionih štednih računa – jednostavan za korišćenje i povoljan za poreske obveznike – koji je otvorio vrata ogromnom broju malih ulagača i penzionerima. Rezultat je pravi bum na berzi: u poslednjih deset godina u Švedskoj se pojavilo mnoštvo novih kompanija koje su prvi put ponudile akcije javnosti – više ih je nego u Francuskoj, Nemačkoj, Španiji i Holandiji zajedno.

Veteranske „kolonije”

Kada ljudi koji odu u penziju odluče da se presele u neku drugu državu, takve migracije beleže i ekonomski „seizmički uređaji”, koji prebrojavaju novac na ovaj način ubrizgan u privredu zemlje domaćina. Tako je bruto društveni proizvod Portugala porastao i delimično zahvaljujući severnim Evropljanima koji su se masovno naselili u Algarveu i drugim mestima regije Faro na obali Atlantika, poznatoj po izuzetno prijatnoj klimi. Tamnija strana „veteranske kolonizacije” detektovana je pak u Lisabonu: cene nekretnina su više nego udvostručene u poslednjih deset godina, upravo usled pojačane tražnje vremešnih kupaca iz bogatijih država Evrope. Slični trendovi su uočeni i u Maroku: stopa apsolutnog siromaštva u toj zemlji (po merenjima UN) pala je na manje od dva odsto u 2019. sa čak 15 procenata u 2001, delom zahvaljujući evropskim „kolonistima trećeg doba”, ali uporedo s ovim pozitivnim kretanjima rastu i troškovi stanovanja, a nekretnine u boljim kvartovima marokanskih gradova, poput Marakeša, plaćaju se evrima. Ali zemlje domaćini mogu da postave uslove. Na primer, Portugal je pre nekoliko godina prilagodio svoj program „zlatne vize” upravo da bi ublažio pritisak na gradove.

Samo 42 odsto građana EU veruje da im je penzija dovoljna za život

Prema Evrobarometru iz 2023. godine koji je sprovela Evropska agencija za osiguranje i profesionalne penzije (EIOPA), samo 42 odsto građana zemalja članica Evropske unije veruje da će imati dovoljno novca za udoban život tokom penzije. Nivo poverenja značajno varira među zemljama: Luksemburg (61 odsto), Holandija (59 odsto) i Danska (58 odsto) beleže najviši, dok su najniži u Letoniji (23 odsto), Sloveniji (27 odsto) i Poljskoj (28 odsto). Ovo istraživanje potvrđuje da je viši nivo poverenja prisutan u zemljama sa većim penzijama, dok poverenje opada u onima sa nižim primanjima.

Luksemburg na tronu, Bugari na začelju

U 2021. godini prosečna bruto mesečna starosna penzija po stanovniku u EU bila je od čak 2.575 evra u Luksemburgu do svega 226 evra u Bugarskoj, dok je prosek EU iznosio 1.224 evra. Ako se uključe i zemlje EFTA i kandidati za članstvo u EU, Island je prijavio najviši prosek od 2.762 evra, dok je Albanija imala najniži – svega 131 evro. Prema standardima kupovne moći (PPS), veštačkoj obračunskoj jedinici koja uzima u obzir razlike u cenama između zemalja, razlike se značajno smanjuju. U PPS iznosima prosečna starosna penzija kretala se od 437 u Bugarskoj do 1.681 u Luksemburgu. To znači da je penzioner u Luksemburgu primao bruto penziju skoro četiri puta veću od onog u Bugarskoj.

Izveštaj OECD-a pokazuje da starije žene u svakoj zemlji EU imaju veći rizik od siromaštva u poređenju s muškarcima. U proseku, žene u EU primaju 26,1 odsto nižu penziju od muškaraca, dok 5,3 odsto žena uopšte ne prima penziju. Ove razlike proističu iz rodnih razlika u zaradama, kraćih ili isprekidanih karijera, kao i veće zastupljenosti rada sa skraćenim radnim vremenom među ženama.

Manje prinadležnosti u tri zemlje tokom 2022.

Izraženo u evrima, prosečna penzija je u 2022. godini pala u samo tri zemlje u odnosu na 2021. godinu i to za manje od pet odsto. Te zemlje su Turska, Irska i Grčka. U Turskoj je pad uglavnom posledica nagle devalvacije nacionalne valute, što je uticalo na evrovsku vrednost penzija. S druge strane, Bugarska je zabeležila najveći rast penzija – čak 33 odsto, dok je Češka imala rast od 16 odsto. Rast penzija veći od 10 odsto zabeležen je i u Letoniji, Litvaniji, Crnoj Gori i Rumuniji.