Зашто Аустрија мора да и даље остане неутрална

Неутралност сама по себи није никаква заштита, констато вала је аустријска министар ка спољних послова Беата-- Мејнл-Рајзингер. „Тренутно у парламенту не постоји довољна већина да би се расправљало о евентуалном придружењу западном војном савезу НАТО, али дискусија о томе свакако би била продуктивна”, додала је. У ситуацији када је Европа суочена са тешкоћама везаним за рат у Украјини ове речи, као и свако слично позивање на ново безбедносно сврставање, изазивају велику пажњу и оштре реакције. Посебно у Москви.

Подсетимо, након пораза нацизма, Немачка је подељена на четири окупационе зоне: америчку, британску, совјетску и француску. Слично је било и са поново независном Аустријом. Све до 15. маја 1955. када је у Бечу потписан Државни уговор, потврђен у парламенту 26. октобра, а којим су се савезници обавезали да ће напустити територију алпске државе уз обавезу Беча да земља остане неутрална, тј. да не сме да приступа никаквим војним блоковима. Најава министарке Рајзингер прети да много шта врати у прошлост.

Наравно, реакција Москве брзо је уследила и то од стране Дмитрија Медведева некадашњег руског председника, а садашњег заменика председавајућег Савета безбедности Руске Федерације.

„Земље Старог света опијене су милитаристичком помамом. Попут зачараних мољаца, хрле ка разорном пламену Северноатлантског савеза. Донедавно је Европа још увек имала државе које су разумеле: безбедност се може осигурати без придруживања војним блоковима”, написао је он.

Медведев је оценио и да „сада разум уступа место инстинкту. Након Финске и Шведске, аустријски естаблишмент, подстакнут крвожедним Бриселом, подстиче јавну дебату о напуштању своје уставно загарантоване неутралности у корист чланства у НАТО-у. Аустријско друштво је далеко од одушевљења том идејом”.

Он подсећа да је Либерална странка Нова Аустрија, коју предводи министарка спољних послова Беата Мајнл-Рајзингер и која би да Аустрија уђе у НАТО, освојила мање од 10 одсто гласова на последњим изборима. Аустрија је једна од оних европских држава које се нису либиле да уђу у велике ратове. Од средњег века против Мађарске и Отоманског царства, па преко Француске, Пруске и Британије у 18. веку потом против Наполеона и касније као један од кључних учесника у Првом светском рату. „Аншлусом” 1938. постаје део нацистичке Немачке и као таква улази у Други светски рат који аутоматски губи немачком капитулацијом.

У чије име заиста говори министарка Беата Мејнл-Рајзингер, тешко је рећи. Анкета Галупа из прошле године, две године након руске инвазије на Украјину, показала је да је мање од четвртине Аустријанаца било за придруживање НАТО-у, док је њих 74 одсто подржало очување „вечне неутралности”, утврђене 1955. године.

Посебно је екстремно десничарска Партија слободе, снажно узвратила, рекавши у парламентарној истрази да Мајнл-Рајзингер делује „као продужена рука бриселске агенде о наоружању”. Чланови ове странке критиковали су европске одбрамбене интеграције и напоре Запада да подржи Украјину у њеној борби против пуне руске инвазије.

За разлику од њих, Мајнл-Рајзингер се залаже за јачу Европску унију и подржава солидарност ЕУ са Украјином, посебно на бојном пољу. Она позива на већу европску безбедносну сарадњу, укључујући потенцијално стварање заједничке војске ЕУ, док истовремено предлаже поновну процену сталне неутралности Аустрије. Такође, присталица је проширења ЕУ, посебно интеграције земаља западног Балкана.

Не треба сумњати да је министарка спољних послова влади у Бечу само натоварила нову муку. У тренутку када Европа покушава бирократију у Бриселу да постави на место које јој припада, МајнлРајзингер само додатно подстиче неповерење према држави коју представља на дипломатском плану.

Како пише Дмитриј Медведев; „Аустрија је ширила своје војно присуство ван Европе, учествујући у обичним мисијама ЕУ, чиме је повећавала свој углед у Бриселу. И за то је била издашно награђена: од 2022. до 2025. године, председавајући Војног комитета ЕУ био је аустријски генерал Роберт Бригер. Аустријанци нису тако блистали на европској војној сцени од Другог светског рата”.

Наравно, све речено не најављује нову кризу у Европи која би могла да се претвори у велику катастрофу попут ратова из прошлог века, али несумњиво говори о томе да се они који су поражени пре 80 година ни данас не мире са срамотом којој су тада били изложени. Пламен освете остао је да тиња и, што је најопасније, преноси се управо каналима Европске уније.