Zašto Austrija mora da i dalje ostane neutralna

Neutralnost sama po sebi nije nikakva zaštita, konstato vala je austrijska ministar ka spoljnih poslova Beata-- Mejnl-Rajzinger. „Trenutno u parlamentu ne postoji dovoljna većina da bi se raspravljalo o eventualnom pridruženju zapadnom vojnom savezu NATO, ali diskusija o tome svakako bi bila produktivna”, dodala je. U situaciji kada je Evropa suočena sa teškoćama vezanim za rat u Ukrajini ove reči, kao i svako slično pozivanje na novo bezbednosno svrstavanje, izazivaju veliku pažnju i oštre reakcije. Posebno u Moskvi.

Podsetimo, nakon poraza nacizma, Nemačka je podeljena na četiri okupacione zone: američku, britansku, sovjetsku i francusku. Slično je bilo i sa ponovo nezavisnom Austrijom. Sve do 15. maja 1955. kada je u Beču potpisan Državni ugovor, potvrđen u parlamentu 26. oktobra, a kojim su se saveznici obavezali da će napustiti teritoriju alpske države uz obavezu Beča da zemlja ostane neutralna, tj. da ne sme da pristupa nikakvim vojnim blokovima. Najava ministarke Rajzinger preti da mnogo šta vrati u prošlost.

Naravno, reakcija Moskve brzo je usledila i to od strane Dmitrija Medvedeva nekadašnjeg ruskog predsednika, a sadašnjeg zamenika predsedavajućeg Saveta bezbednosti Ruske Federacije.

„Zemlje Starog sveta opijene su militarističkom pomamom. Poput začaranih moljaca, hrle ka razornom plamenu Severnoatlantskog saveza. Donedavno je Evropa još uvek imala države koje su razumele: bezbednost se može osigurati bez pridruživanja vojnim blokovima”, napisao je on.

Medvedev je ocenio i da „sada razum ustupa mesto instinktu. Nakon Finske i Švedske, austrijski establišment, podstaknut krvožednim Briselom, podstiče javnu debatu o napuštanju svoje ustavno zagarantovane neutralnosti u korist članstva u NATO-u. Austrijsko društvo je daleko od oduševljenja tom idejom”.

On podseća da je Liberalna stranka Nova Austrija, koju predvodi ministarka spoljnih poslova Beata Majnl-Rajzinger i koja bi da Austrija uđe u NATO, osvojila manje od 10 odsto glasova na poslednjim izborima. Austrija je jedna od onih evropskih država koje se nisu libile da uđu u velike ratove. Od srednjeg veka protiv Mađarske i Otomanskog carstva, pa preko Francuske, Pruske i Britanije u 18. veku potom protiv Napoleona i kasnije kao jedan od ključnih učesnika u Prvom svetskom ratu. „Anšlusom” 1938. postaje deo nacističke Nemačke i kao takva ulazi u Drugi svetski rat koji automatski gubi nemačkom kapitulacijom.

U čije ime zaista govori ministarka Beata Mejnl-Rajzinger, teško je reći. Anketa Galupa iz prošle godine, dve godine nakon ruske invazije na Ukrajinu, pokazala je da je manje od četvrtine Austrijanaca bilo za pridruživanje NATO-u, dok je njih 74 odsto podržalo očuvanje „večne neutralnosti”, utvrđene 1955. godine.

Posebno je ekstremno desničarska Partija slobode, snažno uzvratila, rekavši u parlamentarnoj istrazi da Majnl-Rajzinger deluje „kao produžena ruka briselske agende o naoružanju”. Članovi ove stranke kritikovali su evropske odbrambene integracije i napore Zapada da podrži Ukrajinu u njenoj borbi protiv pune ruske invazije.

Za razliku od njih, Majnl-Rajzinger se zalaže za jaču Evropsku uniju i podržava solidarnost EU sa Ukrajinom, posebno na bojnom polju. Ona poziva na veću evropsku bezbednosnu saradnju, uključujući potencijalno stvaranje zajedničke vojske EU, dok istovremeno predlaže ponovnu procenu stalne neutralnosti Austrije. Takođe, pristalica je proširenja EU, posebno integracije zemalja zapadnog Balkana.

Ne treba sumnjati da je ministarka spoljnih poslova vladi u Beču samo natovarila novu muku. U trenutku kada Evropa pokušava birokratiju u Briselu da postavi na mesto koje joj pripada, MajnlRajzinger samo dodatno podstiče nepoverenje prema državi koju predstavlja na diplomatskom planu.

Kako piše Dmitrij Medvedev; „Austrija je širila svoje vojno prisustvo van Evrope, učestvujući u običnim misijama EU, čime je povećavala svoj ugled u Briselu. I za to je bila izdašno nagrađena: od 2022. do 2025. godine, predsedavajući Vojnog komiteta EU bio je austrijski general Robert Briger. Austrijanci nisu tako blistali na evropskoj vojnoj sceni od Drugog svetskog rata”.

Naravno, sve rečeno ne najavljuje novu krizu u Evropi koja bi mogla da se pretvori u veliku katastrofu poput ratova iz prošlog veka, ali nesumnjivo govori o tome da se oni koji su poraženi pre 80 godina ni danas ne mire sa sramotom kojoj su tada bili izloženi. Plamen osvete ostao je da tinja i, što je najopasnije, prenosi se upravo kanalima Evropske unije.