„Заборављени” у најлуђој ноћи

Окићена јелка, музика са телевизора и решетке на прозору дневног боравка, окружење су у коме је петоро тинејџера из прихватилишта Завода за васпитање деце и омладине на Вождовцу дочекало 2009. Показујући нам пусте ходнике, Љубиша Лилић, љубазни и лепо расположени васпитач, одмах нас је упутио у тренутну ситуацију у некадашњем Дому „Васа Стајић”.

– Деца су пуштена кући да са својима дочекају Нову годину. Наравно, отпутовали су они који имају где и код кога, и то уз сагласност надлежних. Овде су само три девојчице и двојица дечака. Сви су ту због несугласица у породици, осим једног момка из Ариља који има изречену судску меру – каже Љубиша.

На спрату, у ћошку собе, једна девојчица седи на каучу, друга лежи умотана у ћебе. Прехлађене су. За све је, кажу, крив одлазак на Новогодишњи вашар. Смрзле су се као на Гренланду, али тада им то није представљало проблем, јер је „зезање” било одлично. У другом делу собе седи клинац из Ариља и седамнаестогодишња девојчица, који су доведени последње недеље децембра. Њима је било мало теже да разговарају, јер су им сетни погледи били уперени ка прозору, са масивним решеткама. „Гутајући кнедле”, ненавикнути на новинаре, били су шкрти на речима.

Бранислава, девојка из Инђије, у дому борави месец и по дана и каже да би више волела да празник проведе са породицом, док Александра, са којом дели кауч, коментарише да би и овде, у прихватилишту Нова година била подношљивија када би било више друштва. Одједном, разговор прекидају повици из дворишта.

– То су момци из другог крила дома. Оног без решетака. Зову нас да им се придружимо. Кад нас има више зезамо се и ови „затворски дани” брже одмичу – кажу девојчице.

Бранислава у Новој прижељкује да се помири са бившим дечком, а Ана да скине решетке и „одјезди” у најлуђу ноћ.

– Излуђује ме што ни до продавнице не можемо без пратње васпитача, чак ни вечерас. Од алкохола ништа – каже седамнаестогодишња Ана.

Испред улаза нас очекује, упркос свему, весела екипица коју чине Драган, Крки и Јелена. Они су расположенији за причу. Не крију своје преступе, али ни наду у боље дане. Настаје жамор, сви причају у глас, проблеми су већ заборављени. Атмосфера је опуштенија, па се и неколико најмлађих провукло у друштванце. Тако смо могли да сазнамо да је дечко из Ариља пре два дана доведен, јер је био у бекству после неколико крађа.

На растанку, гледамо у прозорске решетке иза којих ће се, чим васпитачи дају знак да је време за починак, промолити њихове главе.

Е. Б. Х.