Прохујао с вихором

Од нашег сталног дописника 
Вашингтон, јануара – Кад се растао од пријатног друштванцета с којим је весело дочекао Нову годину, познаник из мерилендског предграђа Вашингтона запитао се шта га је натерало да те вечери дуго игра по такту музике која изискује више гипкости него што му је преостало. Објашњење је нашао изван себе, у препуштању овдашњој колективној еуфорији –да је најгоре за нама и да ћемо опет почети да личимо на себе онакве какве смо упамтили у претходном веку.

Није жудео за ванредним подмлађивањем. Уживао је при помисли да је ово последња цела (од осам) година владавине Џорџа Буша, човека кога сматра кривим за „посртање ствари до којих му је понајвише стало”: стандарда, посла, система, међународног угледа земље. Није заспао до зоре, да би му и она потврдила да је „готово с мраком”…

Изгубљена веза

Готово у исто време, према најави портпарола Беле куће, на свом ранчу у Тексасу Буш је после проспаване ноћи радио слично: са супругом Лором ишетао је да гледа излазак сунца, као значајни догађај од смене година. Наиме, он се (као и многи њему слични) често уверавао да је „сутра паметнији него јуче”, док је проток година погоршавао и његов лични рејтинг и општу ситуацију.

На пространом ранчу, код места Крофорд, провео је чак 490 од 2.922 дана (до првог дана 2009) свог председниковања, тражећи ту дозу спокоја коју није себи могао да приушти баш нигде другде. Претворио га је у паралелну Белу кућу, где је у рекреативном амбијенту доносио одлуке, од којих су многе потресале и глобални и домаћи поредак вредности.

Док одлази на суд историје, огромна већина анкетираних Американаца испраћа га као једног од најнепопуларнијих вођа. Истраживачки центар Пју је недавно забележио и да се од њега опраштају погрдним карактеризацијама, међу којима су најблаже „неспособан” и арогантан”, а чак четири петине испитаника телевизије Ен-Би-Си и листа „Волстрит џорнал” рекло је да неће жалити за њим.

У поплави негативних оцена, пажњу су привукле најновије изјаве Бушових дугогодишњих блиских сарадника. Они су се упустили у деликатан подухват: да бар делимично објасне како је председник који је уживао рекордну популарност, после терористичких удара 11. септембра 2001. отетим путничким авионима, кад је и париски „Монд” писао „Сви смо сада Американци”, спао на „тако ниске гране”.

Бушов ауторитет је прохујао с вихором који је уништио причу о „саосећајном конзервативизму” – произлази из појединих таквих сведочења. Просто га је збрисао ураган „Катрона” који је у лето 2005. опустошио Њу Орлеанс на шта власт није на одговарајући начин реаговала, рекао је магазину „Венити фер” Метју Дауд, главни стратег кампање 2004. за Бушов реизбор. Тада је, додаје, пукла лидерова веза с јавношћу и неповратно је изгубио моћ да увери грађане у оно што говори. „Политички је то био последњи ексер закуцан у ковчег”, надовезао се некадашњи председников саветник Ден Бартлет.

Мишљење ове двојице сугерише да је за лидера најпогубније – занемаривање животне угрожености сународника, неспремност за пружање помоћи и подршке кад су им оне најпотребније. Поготову кад се доцније испостави да муњевито реагује, стотинама милијарди буџетских долара, у прилог ублажавању потреса у финансијском центру на Волстриту, као и да је неоправдано повео рат у Ираку чији су издаци битно смањили средства за здравство, школство, социјалу, путеве, бране…

После „Катрине” ништа више није могло да поврати поверење у Бушово руковођење, сматра Дауд. „Ни поруке нацији, ни предлози закона, ни пропаганда, ни путовања.”

Две најутицајније даме покушале су да оправдају Буша. Његова супруга Лора и шефица дипломатије Кондолиза Рајс су у интервјуима одбациле као „смешно” распрострањено мњење да је садашња администрација „једна од најгорих икада”. Обе су критиковале медијски приказ одлазеће владавине и позвале да се сачека на „реч историје”.

У одбрану су Буша узели, исказима у „Вашингтон посту”, његови истрајни сарадници – шеф кабинета Џошуа Болтен и саветник за националну безбедност Стивен Хедли. Наступи су им махом доживљени као део кампање за побољшање председникове заоставштине, која се широко оцењује као једна од најтежих, у модерној историји – с ратовима у Ираку, Авганистану и против међународног тероризма, финансијском кризом, привредном рецесијом, продубљеним социјалним разликама, смањеним престижом у свету – по наследника (Барака Обаму) на врху власти.

Изневерен и ранч

Срећа није служила ни њега ни Републиканску партију која га је као „погрешан кадар” уздигла до Беле куће – један је од аргумента конзервативаца, који оспорава најновији добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман. Крах Бушовог курса и недавни изборни пораз његове странке последица су дуге стратегије републиканаца, с примесама подвајања по расној основи, форсирања „мале владе” и давања предности лојалности над стручношћу – оценио је у „Њујорк тајмсу”.

Уз све, Буш није био у стању ни да остане веран свом ранчу, на коме је донео одлуку да нападне Ирак, где су га обавестили о пустошењу „Катрине”, где је 18 пута угостио стране лидере… По ступању у Белу кућу, заветовао се да ће по одласку из ње живети на том симболу свог „каубојства”.

Али, супруга Лора га је, кажу, одговорила од таквог наума па ће се настанити у Даласу где су купили кућу. Ни она више, слути се, није могла да поднесе изолованост ранча за којом је Буш осећао појачану потребу, иако је до изолованости стизао и – честим, једностраним политичким корацима.