Мека моћ партизанских вестерна

Александар Апостоловски

Када председник Кине Си Ђинпинг, можда најмоћнији човек света, у срдачном разговору са председником Србије Александром Вучићем, усред Пекинга, усред великог празника обележавања 80 година од победе над нацизмом, цитира сцене из филма „Мост” Хајрудина Крвавца, то нимало није ни случајно, ни сентиментално. То је сигнал политичког партнерства заснованог на заједничким симболима и идеалима борбе против фашизма. Кина, земља с дубоким поштовањем према јунацима отпора и колективне борбе, препознаје партизанске диверзанте Тигра или Валтера, обавештајца са супермоћима, као своје најрођеније. И, обојицу их игра Бата Живојиновић.

Наравно да су Си и Вучић разговарали о наизглед много важнијим темама као што су геополитика, развој односа две земље, инвестиције у Србију. Али председник Кине, човек који руководи земљом са хиљадама година величанствене, болне, херојске и мистичне историје и управља будућношћу, заснованој на вештачкој интелигенцији, „Тиктоку” и економској моћи, у међусобним сусретима са председником Србије, без обзира на то да ли разговарају у Пекингу или у Београду, никада не заборавља да помене филмове „Валтер Брани Сарајево” и „Мост”. И, наравно, Бату!  

Када данас упалимо телевизор и налетимо на филмове сарајевског редитеља Хајрудина Шибе Крвавца, не гледамо само ратне епове. Гледамо мит и свет у којем су пушке биле продужетак правде, а хероји никада нису умирали. Само су се повлачили у позадину да се опет појаве када затреба. Јер, револуција вечно тече. Тај свет није био холивудски, али је био наш. И био је у жанровском смислу, класични вестерн. Само што су се уместо каубоја, планинама кретали партизани. И сви су, неким чудом, личили на Бату Живојиновића.

Јер Хајрудин Крвавац, сарајевски редитељ чије име данас звучи као шифра из неке тајне партизанске депеше, био је југословенски Серђо Леоне. Његова камера није снимала рат, она га је стилизовала. Шибу Крвавца, по мом суду, највећег редитеља друге Југославије, није занимао реализам. Њега је занимала легенда. Шиба је, због тога, презирао такозване уметничке филмове. Њиховим љубитељима је поручивао да иду у позориште и гледају Шекспира или Чехова. 

Зашто је Хајрудин Крвавац редитељ светског ранга, чији је утицај, по нашем добром обичају, откривен тек после његове смрти? И тек ће се изучавати. Зато што је Крвавац творац жанра. То није био ратни филм. Постојали су и пре њега. Он је створио аутентични правац – „партизански вестерн”, где се братство, револуција и борба за слободу претачу у стилизоване обрачуне, јурњаве, диверзије и погледе испод обода титовке као испод каубојског шешира.  

Шибин редитељски рукопис, што би рекли филмски критичари, био је препознатљив као партизанска стиснута песница. Чврст, јасан, ритмичан. И подразумева се, експлозиван. Његови филмови имају структуру каубојца: мали број јунака који тамане зликовце. То су били спектакли по форми, а у суштини, то су били епови о части, издаји, освети и пожртвовању. Дакле, све оно што Холивуд годинама продаје под разним именима. Само су код Шибе негативци увек носили свастику, а хероји петокраку!

У филмовима попут „Валтер брани Сарајево”, „Мост”, „Партизанска ескадрила” или „Диверзанти”, није било места за дилему да ли су партизани баш увек били у праву. Били су. Не због идеологије, за то је био задужен дворски редитељ Вељко Булајић, већ због хероизма. Крвавац је знао да то покаже без патетике, уз добру акцију, иронију и увек са запаљеним тенком у претпоследњем кадру. А у последњем, Бата Живојиновић нестаје у даљини. Али сви знају да ће се поново вратити.

Отуда није чудо што су Кинези постали опседнути Шибиним опусом. „Валтер” се годинама приказивао у биоскопима и на кинеској телевизији као „њихов филм”, а Бата Живојиновић је постао глумачко чудо у Кини, нешто између Бруса Лија и Клинта Иствуда, као симбол отпора, не само нацизму већ сваком империјализму. Кинези који као народ памти своје ране од јапанске окупације, гледали су Валтера и Тигра, а видели су себе. Није то био само партизански акциони херој са илегалним надимком, него борац који стиже ниоткуда, без јасно описане биографије и уништава свакога ко је запосео његову земљу. Та земља може бити Југославија, Србија, Кина или амерички ранч који желе да на силу запоседну богате битанге.

Зато је Кина те филмове прихватила као своје. У земљи где борба против окупатора није ствар носталгије већ историјског темеља, Шибин партизан и кинески борац против јапанске нацистичке империје су, у бити, браћа по оружју.

Интересантна је, такође, једна ствар. Као што Леоне никада није био ни номинован за Оскара, а камоли да га је добио, што је случај и са Алфредом Хичкоком, тако ни Крвавац није био нарочито награђиван. Дакле, увек је бирао друштво. Можда и због тога што његови филмови нису били идолопоклонство Титу и партији, нити су, рецимо, четници приказивани карикатурално, попут Булајићеве стилизације: масна брада до пупка и нож у зубима. Напротив, Шибини хероји и радња се могу преселити било где, у било коју планину из које се још чује ехо пуцњаве. Његова опседнутост је била вечна тема борбе добра и зла, а како је био мајстор режије, постао је универзалан.

У доба изолованости Кине, сваки покушај западног утицаја био је строго забрањен, те је то још један разлог зашто су партизански вестерни били толико гледани, тамо далеко. И сада су. Они су били мост између затворене Кине и Америке, преко кога их нису водили Шварценегер или Сталоне, већ Бата Живојиновић!

Зато је у сваком Шибином филму главна улога била резервисана за Бату, док су му друштво правили Љубиша Самарџић, Борис Дворник, Реља Башић, Гидра, Бурдуш или Слободан Цица Перовић. Јер Бата није био само глумац. Он је био институција. Његово лице говорило је више од било каквог партијског летка. Кад Бата стане у кадар, знаш да се дешава нешто судбински важно. Нема много дијалога, али има погледа. И има метка. Тачно у чело онога који није разумео поруку револуције.

Као што је Џон Вејн био оличење америчког мушкарца са каубојским шеширом и „колтом” за опасачем који се сам носи са свом неправдом овога света, света у филмовима Џона Форда, тако је Бата био оличење југословенског морала. Сам, нежан и бруталан по потреби. И увек тајанствен, са цигаретом у углу усана као да у сваком кадру пуши последњу пред јуриш.

Шта је Шиба знао о Бати? Да гледаоцима не треба много да верује у мит. Требао му је неко ко публику може убедити да мит хода, дише и пуца из „шмајсера”. И као што Леоне не би био Леоне без Клинта Иствуда, тако Крвавац не би био Крвавац без Бате Живојиновића. То су филмски класици који немају рок трајања.

И данас се, као први пут, гледа кадар када Бата стоји сам наспрам тенка. Наравно да је тенк тај који неће остати читав. Гореће у пламену. Јер, Крвавац нам није дао само филмове. Дао нам је нешто што се данас ретко проналази, а то је осећај да си, док гледаш како Бата сам улази у непријатељски бункер, део нечег већег од тебе, ма којој идеологији припадао.

Јер, фикција данас постаје важнија од стварности, а Шиба је то давно знао. Као Леоне у уосталом. Било једном на Дивљем западу, било једном у Југославији или било једном у Кини, сасвим је свеједно. Зато што пре одјавне шпице, добро увек побеђује зло! Да се разумемо, нема код Крвавца лажне моралне дилеме. Зна се ко је борац за слободу, а ко окупатор. А кад притиснеш дугме и активираш експлозив испод моста, знаш зашто то радиш.

То је, наравно, хируршки прецизно препознао Си Ђинпинг који је, вероватно, као млади партијски руководилац, седео у мрачној биоскопској сали и гледао Валтера или Мост. Си данас може у Пекинг да позове и Џејмса Бонда и некога од Марвелових суперхероја и сви ће доћи да му пољубе руку. Али само филмови Шибе Крвавца и бесмртни Бата Живојиновић имају посебан статус. Они су не само легенде некадашње земље већ један од симбола кинеске културне дипломатије. И у том грму лежи зец. Истинска „мека моћ” је када председник једне суперсиле прича о нашем филму као да је реч о његовој националној баштини.

Коначно, када председник Кине говори о филму „Мост”, и као да певуши, помене песму „Бела чао”, не ради то да би показао музичко образовање, већ нешто много значајније. То је исказивање културолошке блискости са Србијом.

У том тренутку, „Бела чао” престаје да буде италијанска песма за сва времена, све револуције и све идеологије. Постаје српска, јер смо је певали кад се ломио свет. Зато мека моћ не долази из лобирања и кредита, већ из филма о мосту који треба да сруши инжењер који га је градио, уз звиждук Бориса Дворника, „шмајсер” Бате Живојиновића и спектакуларну глуму Слободана Цице Перовића.

Јер, председник Кине усред Пекинга није дао омаж филму, већ идеји да постоји свет у којем су хероји неуништиви, а част ослободилаца јача од окупатора. То није Сијева биоскопска носталгија. То су врхунска култура и политика. И то је једина сцена у којој још побеђујемо.

Да ли смо тога уопште свесни? Наравно да нисмо. Да ли је то знао Хајрудин Крвавац? Наравно да јесте. Не зато што је режирао филмску дипломатију пре него што је постојао тај термин, већ зато што је потписао филмове за сва времена, све људе и све континенте!