Meka moć partizanskih vesterna

Aleksandar Apostolovski

Kada predsednik Kine Si Đinping, možda najmoćniji čovek sveta, u srdačnom razgovoru sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, usred Pekinga, usred velikog praznika obeležavanja 80 godina od pobede nad nacizmom, citira scene iz filma „Most” Hajrudina Krvavca, to nimalo nije ni slučajno, ni sentimentalno. To je signal političkog partnerstva zasnovanog na zajedničkim simbolima i idealima borbe protiv fašizma. Kina, zemlja s dubokim poštovanjem prema junacima otpora i kolektivne borbe, prepoznaje partizanske diverzante Tigra ili Valtera, obaveštajca sa supermoćima, kao svoje najrođenije. I, obojicu ih igra Bata Živojinović.

Naravno da su Si i Vučić razgovarali o naizgled mnogo važnijim temama kao što su geopolitika, razvoj odnosa dve zemlje, investicije u Srbiju. Ali predsednik Kine, čovek koji rukovodi zemljom sa hiljadama godina veličanstvene, bolne, herojske i mistične istorije i upravlja budućnošću, zasnovanoj na veštačkoj inteligenciji, „Tiktoku” i ekonomskoj moći, u međusobnim susretima sa predsednikom Srbije, bez obzira na to da li razgovaraju u Pekingu ili u Beogradu, nikada ne zaboravlja da pomene filmove „Valter Brani Sarajevo” i „Most”. I, naravno, Batu!  

Kada danas upalimo televizor i naletimo na filmove sarajevskog reditelja Hajrudina Šibe Krvavca, ne gledamo samo ratne epove. Gledamo mit i svet u kojem su puške bile produžetak pravde, a heroji nikada nisu umirali. Samo su se povlačili u pozadinu da se opet pojave kada zatreba. Jer, revolucija večno teče. Taj svet nije bio holivudski, ali je bio naš. I bio je u žanrovskom smislu, klasični vestern. Samo što su se umesto kauboja, planinama kretali partizani. I svi su, nekim čudom, ličili na Batu Živojinovića.

Jer Hajrudin Krvavac, sarajevski reditelj čije ime danas zvuči kao šifra iz neke tajne partizanske depeše, bio je jugoslovenski Serđo Leone. Njegova kamera nije snimala rat, ona ga je stilizovala. Šibu Krvavca, po mom sudu, najvećeg reditelja druge Jugoslavije, nije zanimao realizam. Njega je zanimala legenda. Šiba je, zbog toga, prezirao takozvane umetničke filmove. Njihovim ljubiteljima je poručivao da idu u pozorište i gledaju Šekspira ili Čehova. 

Zašto je Hajrudin Krvavac reditelj svetskog ranga, čiji je uticaj, po našem dobrom običaju, otkriven tek posle njegove smrti? I tek će se izučavati. Zato što je Krvavac tvorac žanra. To nije bio ratni film. Postojali su i pre njega. On je stvorio autentični pravac – „partizanski vestern”, gde se bratstvo, revolucija i borba za slobodu pretaču u stilizovane obračune, jurnjave, diverzije i poglede ispod oboda titovke kao ispod kaubojskog šešira.  

Šibin rediteljski rukopis, što bi rekli filmski kritičari, bio je prepoznatljiv kao partizanska stisnuta pesnica. Čvrst, jasan, ritmičan. I podrazumeva se, eksplozivan. Njegovi filmovi imaju strukturu kaubojca: mali broj junaka koji tamane zlikovce. To su bili spektakli po formi, a u suštini, to su bili epovi o časti, izdaji, osveti i požrtvovanju. Dakle, sve ono što Holivud godinama prodaje pod raznim imenima. Samo su kod Šibe negativci uvek nosili svastiku, a heroji petokraku!

U filmovima poput „Valter brani Sarajevo”, „Most”, „Partizanska eskadrila” ili „Diverzanti”, nije bilo mesta za dilemu da li su partizani baš uvek bili u pravu. Bili su. Ne zbog ideologije, za to je bio zadužen dvorski reditelj Veljko Bulajić, već zbog heroizma. Krvavac je znao da to pokaže bez patetike, uz dobru akciju, ironiju i uvek sa zapaljenim tenkom u pretposlednjem kadru. A u poslednjem, Bata Živojinović nestaje u daljini. Ali svi znaju da će se ponovo vratiti.

Otuda nije čudo što su Kinezi postali opsednuti Šibinim opusom. „Valter” se godinama prikazivao u bioskopima i na kineskoj televiziji kao „njihov film”, a Bata Živojinović je postao glumačko čudo u Kini, nešto između Brusa Lija i Klinta Istvuda, kao simbol otpora, ne samo nacizmu već svakom imperijalizmu. Kinezi koji kao narod pamti svoje rane od japanske okupacije, gledali su Valtera i Tigra, a videli su sebe. Nije to bio samo partizanski akcioni heroj sa ilegalnim nadimkom, nego borac koji stiže niotkuda, bez jasno opisane biografije i uništava svakoga ko je zaposeo njegovu zemlju. Ta zemlja može biti Jugoslavija, Srbija, Kina ili američki ranč koji žele da na silu zaposednu bogate bitange.

Zato je Kina te filmove prihvatila kao svoje. U zemlji gde borba protiv okupatora nije stvar nostalgije već istorijskog temelja, Šibin partizan i kineski borac protiv japanske nacističke imperije su, u biti, braća po oružju.

Interesantna je, takođe, jedna stvar. Kao što Leone nikada nije bio ni nominovan za Oskara, a kamoli da ga je dobio, što je slučaj i sa Alfredom Hičkokom, tako ni Krvavac nije bio naročito nagrađivan. Dakle, uvek je birao društvo. Možda i zbog toga što njegovi filmovi nisu bili idolopoklonstvo Titu i partiji, niti su, recimo, četnici prikazivani karikaturalno, poput Bulajićeve stilizacije: masna brada do pupka i nož u zubima. Naprotiv, Šibini heroji i radnja se mogu preseliti bilo gde, u bilo koju planinu iz koje se još čuje eho pucnjave. Njegova opsednutost je bila večna tema borbe dobra i zla, a kako je bio majstor režije, postao je univerzalan.

U doba izolovanosti Kine, svaki pokušaj zapadnog uticaja bio je strogo zabranjen, te je to još jedan razlog zašto su partizanski vesterni bili toliko gledani, tamo daleko. I sada su. Oni su bili most između zatvorene Kine i Amerike, preko koga ih nisu vodili Švarceneger ili Stalone, već Bata Živojinović!

Zato je u svakom Šibinom filmu glavna uloga bila rezervisana za Batu, dok su mu društvo pravili Ljubiša Samardžić, Boris Dvornik, Relja Bašić, Gidra, Burduš ili Slobodan Cica Perović. Jer Bata nije bio samo glumac. On je bio institucija. Njegovo lice govorilo je više od bilo kakvog partijskog letka. Kad Bata stane u kadar, znaš da se dešava nešto sudbinski važno. Nema mnogo dijaloga, ali ima pogleda. I ima metka. Tačno u čelo onoga koji nije razumeo poruku revolucije.

Kao što je Džon Vejn bio oličenje američkog muškarca sa kaubojskim šeširom i „koltom” za opasačem koji se sam nosi sa svom nepravdom ovoga sveta, sveta u filmovima Džona Forda, tako je Bata bio oličenje jugoslovenskog morala. Sam, nežan i brutalan po potrebi. I uvek tajanstven, sa cigaretom u uglu usana kao da u svakom kadru puši poslednju pred juriš.

Šta je Šiba znao o Bati? Da gledaocima ne treba mnogo da veruje u mit. Trebao mu je neko ko publiku može ubediti da mit hoda, diše i puca iz „šmajsera”. I kao što Leone ne bi bio Leone bez Klinta Istvuda, tako Krvavac ne bi bio Krvavac bez Bate Živojinovića. To su filmski klasici koji nemaju rok trajanja.

I danas se, kao prvi put, gleda kadar kada Bata stoji sam naspram tenka. Naravno da je tenk taj koji neće ostati čitav. Goreće u plamenu. Jer, Krvavac nam nije dao samo filmove. Dao nam je nešto što se danas retko pronalazi, a to je osećaj da si, dok gledaš kako Bata sam ulazi u neprijateljski bunker, deo nečeg većeg od tebe, ma kojoj ideologiji pripadao.

Jer, fikcija danas postaje važnija od stvarnosti, a Šiba je to davno znao. Kao Leone u uostalom. Bilo jednom na Divljem zapadu, bilo jednom u Jugoslaviji ili bilo jednom u Kini, sasvim je svejedno. Zato što pre odjavne špice, dobro uvek pobeđuje zlo! Da se razumemo, nema kod Krvavca lažne moralne dileme. Zna se ko je borac za slobodu, a ko okupator. A kad pritisneš dugme i aktiviraš eksploziv ispod mosta, znaš zašto to radiš.

To je, naravno, hirurški precizno prepoznao Si Đinping koji je, verovatno, kao mladi partijski rukovodilac, sedeo u mračnoj bioskopskoj sali i gledao Valtera ili Most. Si danas može u Peking da pozove i Džejmsa Bonda i nekoga od Marvelovih superheroja i svi će doći da mu poljube ruku. Ali samo filmovi Šibe Krvavca i besmrtni Bata Živojinović imaju poseban status. Oni su ne samo legende nekadašnje zemlje već jedan od simbola kineske kulturne diplomatije. I u tom grmu leži zec. Istinska „meka moć” je kada predsednik jedne supersile priča o našem filmu kao da je reč o njegovoj nacionalnoj baštini.

Konačno, kada predsednik Kine govori o filmu „Most”, i kao da pevuši, pomene pesmu „Bela čao”, ne radi to da bi pokazao muzičko obrazovanje, već nešto mnogo značajnije. To je iskazivanje kulturološke bliskosti sa Srbijom.

U tom trenutku, „Bela čao” prestaje da bude italijanska pesma za sva vremena, sve revolucije i sve ideologije. Postaje srpska, jer smo je pevali kad se lomio svet. Zato meka moć ne dolazi iz lobiranja i kredita, već iz filma o mostu koji treba da sruši inženjer koji ga je gradio, uz zvižduk Borisa Dvornika, „šmajser” Bate Živojinovića i spektakularnu glumu Slobodana Cice Perovića.

Jer, predsednik Kine usred Pekinga nije dao omaž filmu, već ideji da postoji svet u kojem su heroji neuništivi, a čast oslobodilaca jača od okupatora. To nije Sijeva bioskopska nostalgija. To su vrhunska kultura i politika. I to je jedina scena u kojoj još pobeđujemo.

Da li smo toga uopšte svesni? Naravno da nismo. Da li je to znao Hajrudin Krvavac? Naravno da jeste. Ne zato što je režirao filmsku diplomatiju pre nego što je postojao taj termin, već zato što je potpisao filmove za sva vremena, sve ljude i sve kontinente!