Тријумф духа у француском афоризму

За Жана Лика Годара „афоризам нешто сажима, а нешто развија”. И сам афоризам се, по суду тог славног редитеља, „развија, живи своје време, а затим се удаљава од њега како би се поновно појавио тамо где се најмање очекује”. Афоризми и идеје прошлих времена тако постају црвена нит наше франкофоне цивилизације. Они су наше језично наслеђе, пише Мишел Форисје у рецензији антологије француског афоризма „Тријумф духа”, која је управо објављена код нас у издању куће 4СЕ у преводу и избору Александра Чотрића.

Чотрић је написао и предговор књизи у којем истиче да се „упркос свом специфичном културном пореклу, француски афоризми дотичу универзалних тема, као што су љубав, моћ, људска природа и проток времена, што их чини релевантним у различитим културама и епохама”.

– Француски афоризми познати су по својој сажетости, јер често формулишу сложене идеје у неколико речи. Многи садрже оштру духовитост или иронију, чиме одражавају француско културно уважавање мудрости и интелектуалне разиграности. Често те мисли одражавају дубље моралне или филозофске увиде, изазивајући читаоца да критички размишља о животу и друштву – каже Александар Чотрић и додаје:

– Наслеђе француских афоризама је значајно не само у Француској већ и широм света. Јединствена мудрост садржана у овим изрекама наставља да утиче на књижевност, филозофију и свакодневни говор. Афористичка традиција инспирисала је безброј писаца и мислилаца широм света да прихвате краткоћу и јасноћу у изражавању сложених идеја. Француски афоризми имају трајан утицај на европску културу, обликујући не само филозофске и књижевне традиције већ и свакодневну комуникацију. Они често служе као културолошка мерила и утичу на друштвене вредности и веровања.

У овом избору заступљено је више од две хиљаде језгровитих записа стотинак аутора из Француске, Белгије, Швајцарске, Канаде и других земаља у којима се користи француски језик. Уврштене су неке познате и бројне мање знане мудре и духовите реченице француских просветитеља и енциклопедиста, класика француске и европске књижевности, револуционара и државника, добитника Нобелове награде за књижевност, те савремених афористичара.

Антологија подсећа на неке мисли непролазне вредности: „Не слажем се ни с једном речју коју сте изговорили, али ћу до смрти бранити ваше право да их изговорите” (Волтер); „Мислим, дакле постојим” (Декарт); „Револуција једе своју децу” (Дантон); „Чувајте се човека који је прочитао само једну књигу” (Дидро); „Држава – то сам ја” (Луј Четрнаести); „Учена будала је глупља од неуке будале” (Молијер); „Човек сам нужно, Француз сам случајно” (Монтескје); „Дајте ми шест редова исписаних руком најпоштенијег човека и ја ћу у њима наћи разлог да га обесим” (кардинал Ришеље); „Што више упознајем људе, то више волим псе” (Ролан); „Што хоће жена, то хоће Бог” (Санд); „Нема слободе за непријатеље слободе” (Сен Жист); „Рат палатама, мир колибама” (Шамфор); ”Хиљаду пута поновљена лаж постаје истина” (Шатобријан)...

Истовремено, у Антологији се могу пронаћи и афоризми аутора из нашег времена, попут: „Постоји љубав без секса и секс без љубави. У браку нема ни једног ни другог” (Франсис Бланш); „Седмога дана Бог рече себи: ’Чему ово?’ (Ален Боске); „Мудрости ретко ко чита. Глупости свако радо гледа” (Реми Гајар); „Рад никада никога није убио. Али зашто ризиковати?” (Пјер Деспрож); „Речи су напуњени пиштољи”  (Жан Пол Сартр); „Мушкарци имају више проблема него жене. Пре свега, они морају да трпе постојање жена” (Франсоаз Саган); „Веома паметни мушкарци не постају добри мужеви – они се не жене” (Анри де Монтерлан) и други.

Рецензенти aнтологије су: др Иван Илић, др Слободан Симић, Мирослав Средановић и Мишел Форисје. Аутор уводног текста је Арно Гујон. Корице књиге осмислио је и израдио Тошо Борковић.

– Сусрет с афоризмима француских аутора подсетио ме је на проналажење старе школске лектире на тавану, на све драге књиге које смо читали млади, жељни и гладни писаних мудрих речи. А међу драгим књигама посебно драги аутори: Волтер, Сартр, Дидро, Молијер... Ти талентовани људи су показали и доказали да се чак и малени и литерарно дискриминисани афоризам може одржати деценијама и вековима и остати као трајна порука европској култури и писменом делу човечанства – део је рецензије др Слободана Симића.

А Мишел Форисје, поменут на почетку текста, додаје да су афоризми присутни и у неким филмским сценама које су обликовале генерације Француза:

– Тако у филму „Мржња” редитеља Матјеа Касовица постоји реченица: „Најтеже није падање. Најтеже је приземљење.” Афоризми су присутни и у неким стиховима ангажованих и бунтовних певача попут Данијела Балавоана: „Закони више не стварају људе, али неки људи стварају закон.”