ОДЛИВ МОЗГА

У српским медијима повремено се појављују они који сматрају да их држава није адекватно наградила за њихове заслуге. У томе обично имају велику подршку јавности која је по милионити пут згрожена односом државе према „најбољима”. У најновијој епизоди, Теодор фон Бург, млади математички таленат који је, између осталог, освојио медаљу на међународној математичкој олимпијади ученика до двадесет година, због својих година није добио новац који му „припада”.

Прво, из информација у новинама следи да је разлог зашто дечак није добио награду тај што не испуњава услов да је ученик средње школе, тј. то није био у тренутку кад је учествовао на такмичењу. Цела прича о томе како је њему „обећано” да ће награду да добије па му она није дата када се бирократија кориговала и установила да он заправо не испуњава услове за награду, у суштини је ирелевантна. Коме од нас се нису изневериле наде и очекивања? Таква врста разочарења и фрустрације је нормалан део живота и одрастања и цела драма коју су дечак и његова мајка око тога закували сугерише да старосне границе имају своје разлоге, ма о каквим се талентима радило.

Из новинских текстова се види да је главни разлог зашто су Теодору паре потребне тај да би могао да плаћа скупе приватне часове ретких наставника који су способни да га спреме за математичке олимпијаде. Другим речима, Теодор и његова породица су изабрали једну веома ризичну каријеру – интензивну и рану специјализацију сличну каријери професионалних спортиста – и очекују да им држава помогне да наставе на том ризичном путу. Велико је питање да ли оваква брига о талентима уопште помаже и тим талентима, а камоли остатку друштва.

Потражња за људима који су добри у математици је велика, али потражња за људима који су у математици екстремно добри врло је мала. Америка је пуна доктора математике са врхунских универзитета који се потуцају са постдока на постдок за паре које нису нужно много веће од плата на Београдском универзитету. Многи од њих на крају заврше предавајући, из њихове перспективе, досадне математичке предмете осредњим студентима, или правећи математичке моделе за финансијска тржишта, што је опет испод њиховог знања и талента. Судбина математичких и научних талената уопште не мора да буде тако гламурозна као што неки подразумевају.

Ниво математичке писмености је за Србију важан, али у смислу математичке писмености просечног ученика а не у смислу освајања медаља на међународним такмичењима од стране пет најбољих ученика. Математичко знање је важан елемент технолошког развоја, али то опет у смислу солидног познавања давно разрађених математичких техника од стране просека, а не у смислу посвећености математичкој езотерији од стране најбољих. Награђивање најбољих је било и остало идејно, политички и материјално најјефтинији начин за министарства просвете да креирају илузију предузимљивости и визионарства.

Јер, иако су најновији догађаји опет активирали стару причу о томе да Србија не брине довољно о својим најбољим, та прича ни сад а ни раније није била тачна. На свој трапави бирократски начин, Србија „брине” о својим талентима, сасвим могуће на штету и тих талената и осталих грађана. Државно субвенционирање талената им даје погрешну слику о друштвеном значају онога чиме се баве, што може да их одведе у професионалне каријере које иначе не би изабрали. Неки ће рећи да се стипендирање талентованих врши зарад промене система вредности, али у Србији се сада већ деценијама стипендирају најбољи средњошколци и студенти без икаквих видљивих резултата те врсте. Да их има, грађани Србије би се, уместо тениса, будили у три ноћу да би пратили пренос математичке олимпијаде а Теодор фон Бург би био звезда „Гранда”.

Ниједна прича о српским талентима не би била комплетна без колективног чупања косе због њиховог одласка у иностранство, где ће већ на граничном прелазу њихова вредност бити препозната и адекватно награђена. У реалности, највећи светски увозник талента је држава која о њему брине далеко мање од Србије. Ако су Србији заиста потребни специјалисти у езотеричним дисциплинама, њих у свету већ има вишка. Наравно, не би сви они сад нагрнули у Србију, али неки вероватно и би, у зависности од конкретног посла, породице и других животних фактора. У савременом свету покретљивост људи је све већа и очекивање да српска политика подршке домаћем таленту заустави цивилизацијске токове није реално.

психолог