Шармантно и искрено

"Моногамија" Стеле Фихили је драма фрагментарне структуре која се, централно, бави последицама тешкоће у успостављању стабилних брачних односа у савременим друштвима, док у другом плану иницира и низ важних питања о функцији телевизије и Интернета, конструисаној слави, заводљивој баналности медија, итд. Текст је по тематици, форми и стилу врло близак драми "Ближе" Патрика Марбера, донекле и појединим текстовима Роланда Шимелфенига ("Пуш ап"), Ника Гроса ("Брескве") или Дејвида Елдриџа ("Под плавим небом"), али можда највише фрагментарној филмској драматургији, карактеристичној за "Магнолију" Пола Томаса Андерсона или "Велики кањон" Лоренса Каздана.

Представа редитељке Ане Томовић је сведено, стилизовано дизајнирана (сценографија Марија Калабић, костимографија Биљана Тегелтија Бојанић). Базирана је на огољеној игри глумаца који наступају у домену благог карикатуралног израза, мање или више успешно. Саша Торлаковић игра презапосленог и самољубивог телевизијског новинара Нила, оправдано театрализујући Нилово арогантно понашање, али недовољно доследно, прецизно и изоштрено па није сасвим јасно значење које, тако конципирани, лик производи. Ни Олгица Несторовић не успева довољно уверљиво да представи Нилову супругу Зои зато што није конзистентније обликована; није тачно утврђено да ли она јесте или није карикатура, па се тако није успело у убедљивом представљању ни њених емоција (осећаји напуштености и изданости јер ју је муж оставио), ни карактера (неумољива одлучност да настави даље).

Са друге стране, Ивана В. Јовановић прецизније и уверљивије ствара лик амбициозне и, задивљујуће упорне, глумице Саре, као и Кристина Раденковић која јасно и једноставно игра кокетну продуценткињу Елзу. Глумица маниристички представља Елзину сумануту самоувереност и тако критикује хладни прагматизам овог лика. Татјана Шанта Торлаковић игра Алису која се у представи појављује у неколико сцена, у више обличја, као конобарица, собарка, клошарка, итд. Глумица наступа функционално пластично, инфантилно се кревељећи и претерано размажено, наизглед незаинтересовано, коментаришући радњу. Захваљујући томе, она делује као нека луда, шекспировског или голдонијевског типа, која је на најнижем друштвеном положају али је најлуциднија, резонер који увек говори истину и све непрестано исмева, показујући неку врсту метасупериорности…

У тексту се, понекад, употребљавају стереотипни мотиви у представљању емотивних односа, као и друштвене стварности, али се у представи према њима повремено гради дистанца. У том смислу је типичан крај представе, када петнаестогодишња Меги (Милијана Макевић), жртва тоталне неодговорности својих родитеља, након општег помирења и вишеструког хепиенда, дозирано карикатурално пева песму "Only Love Can Break Your Heart" Нила Јанга, док је сви остали занесено, псеудоидилично посматрају. На тај начин, дакле суптилним изласком из оквира клишетизираног реализма, разбија се блазираност једнозначне мелодраматике, не допушта се да присутна патетичност исплива у први план, односно она се ауторефлексивно деконструише.