„Косовски циклус” стиже у Грачаницу

Са великим циљевима у односу на капацитете и услове рада Народно позориште у Приштини улази у нову сезону. Сваке године са настојањем да за макар једну степеницу подигнемо резултате нашег рада, пре свега квалитет представа, број њихових играња на Косову и Метохији, домаћих и иностраних гостовања. Предстоји нам већ 8. октобра званично отварање јесењег дела сезоне премијером представе „Косовски циклус”, играња чак три нове представе настале у протеклом делу године: Брешанове „Представе Хамлета у селу Мрдуша Доња” у режији Јане Маричић, комада за децу Игора Бојовића „Пепељуга” у режији Игора Дамњановића и ауторског радионичарског пројекта Оље Ђорђевић са нашим младим глумцима „То смо ми”, бројна гостовања...

Ово су речи Предрага Радоњића, директора Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници, који је увелико са својим тимом сарадника зацртао смернице за овај ансамбл у предстојећој 78. позоришној сезони. Он напомиње да у свему што раде имају значајну подршку свога оснивача Министарства културе Републике Србије.

– После премијерног играња на матичној сцени у Грачаници, наше представе настављају да живе тако што играмо у практично свим местима на Косову и Метохији где има наше публике. Гостујемо у значајној мери и у другим деловима Србије, региону, иностранству – наглашава Радоњић и објашњава коју симболику носи нова представа „Косовски циклус”:

– У питању је ауторски пројекат редитеља Николе Завишића и остварење наше давнашње жеље да се на модеран и аутентичан начин стваралачки приступи драмској обради и позоришном приказу српске епске поезије, наше једине класике, светски релевантне и референтне уметничке вредности наше културе. И то са фокусом на косовски циклус као њен врхунац, у којем је интегрисан и косовски завет као један од најбитнијих темеља националног идентитета. У питању је један од најтежих и најизазовнијих пројеката које је радило Народно позориште у Приштини, а верујем да би тако било и за било које друго у Србији. Неговање ове базичне традиције кроз савремени стваралачки чин је, верујем, значајан задатак за националну културу у целини. А мислим да је и право место да се то чини најпре у Грачаници, на нашој матичној сцени, па да резултате нашег рада и шире представимо.

Колико је деликатно огледати се у функцији јединог професионалног позоришта у јужној српској покрајини? Којем и каквом сценском рукопису стремите?

Поред тога што у раду тежимо претежно националној класици, настојимо да наши комади буду на различите начине везани за Косово и Метохији, нашу публику која тамо живи и проблематику и значења које Косово и Метохија са собом носе. Понекад је то тематски, други пут проблемски, симболички, идејно, ситуационо, језички... И те класичне комаде које радимо настојимо да, у мери у којој је то уметнички адекватно и оправдано, адаптирамо на начин да буду у вези са овим питањем. Генерална интенција је да наши комади садрже и дозу провокативности, да буду што више савремени и уметнички релевантни, удаљавајући се тако од банализације и патетизације у коју се веома лако може упасти при обради овако деликатних тема. Да, ми смо једино српско, национално професионално позориште на Косову и Метохији и због првог дела овог атрибута нисмо ту превише пожељни од стране приштинских власти.

Како Народно позориште Приштина функционише данас? У каквим околностима ваша кућа уметности ствара своју позоришну илузију? Да ли планирате и неко кадровско освежење ансамбла?

Ми смо, као и друге српске институције, па практично и народ у целини, паралелни и илегални, тиме и непожељни у очима представника власти у Приштини и осећамо на нашој кожи њихово настојање да нам се отежа постојање и да напослетку нестанемо. Чини ми се да у таквим околностима „стварање позоришне илузије”, како сте то лепо окарактерисали, има посебан значај и симболику. И ми морамо веома одговорно да приступимо тој нашој мисији. Један смо од ретких ансамбала у Србији који је у последње две-три године успео да увећа број својих чланова, превасходно пријемом младих глумаца, и за то заслуге припадају, колико самом позоришту и његовом раду, толико и ресорном министарству које нам је то омогућило и помогло нам.

Која је по вама најснажнија порука коју „Косовски циклус” треба да пренесе публици? Како позориште може да утиче на очувању културног наслеђа у овом делу света?

Да имамо светски вредну националну културну основу и традицију и да смо и тиме, можда и највише тиме, утемељени као народ на Косову и Метохији. Као што је и Косово и Метохија утемељено у нашу националну културу и идентитет, без обзира одакле смо, где живимо и радимо, чак и када тога понекад нисмо свесни. И да ћемо најбоље одржавати живом и снажном ту нашу културну утемељеност новим, савременим стваралачким преиспитивањем.

Који су највеће изазови са којима се суочавате у управљању позориштем у Грачаници? Како позориште може допринети међукултуролошком дијалогу и разумевању у региону?

У нормалним околностима и односима, овакво питање би вероватно било сувишно. У нашем случају, једини смислени одговор би био да морамо да преживимо и стварамо аутентичне уметничке комаде који пре свега носе у себи базичне хуманистичке вредности и чувамо тиме свој национални језик, културу и идентитет. Дијалог је процес у којем учествују две стране и који би требало да покреће онај ко је у одређеној констелацији представник снажније, већинске заједнице, као знак добре воље и толерантности према „мањинама”. Ми на Косову и Метохији имамо, уместо примера позитивне дискриминације, случај даљег одузимања постојећих права Срба. И све декларативне изјаве представника међународне заједнице, Европске уније и приштинских власти о унапређивању права Срба показале су се само као димна завеса за овај процес. Власти у Приштини, што се тиче српског позоришта, као и других српских институција, заинтересоване су једино за његово гашење, без нуђења алтернативе. Имали смо више пута примере декларативног таргетирања нашег позоришта као „оружја српске политике” од стране и појединих политичара, али и људи из света културе који иначе важе за корифеје толерантности и мултиетничности у региону. Немогуће је у таквим релацијама и са таквим намерама имати дијалог. То би личило на позив за саучесништво у сопственом убиству.

Шта бисте поручили младим уметницима који желе да се баве позориштем на Косову и Метохији?

Да раде посвећено оно што воле, јер је то једини пут који може донети резултате и испуњеност смислом. И да издрже што могу дуже све недаће и неправде које ће неминовно на том путу имати и доживљавати.