Спасоносни дијалози

Учешће у јавном животу повлачи собом многе опасности. Опасности се увећавају ако је укинута могућност дијалога између супротстављених страна. О томе колико дијалог може да буде користан у избегавању велике штете, чак и крвопролића, један од убедљивих историјских примера пружио нам је и Григорије Велики.

Осим што је папа Григорије I назван Велики, имао је још један надимак, звали су га Григорије Дијалог. Тај надимак је заслужио понајвише после успешних преговора са Лонгобардима који су опседали Рим с намером да га освоје. Биле су то последње деценије шестога века. Дијалог који је употребио у дипломатским односима није његов изум али, свакако, може да послужи као пример премоћи сусретљивости над сукобима и данас кад се у хришћанском свету оживљава екуменски покрет.

За једног духовника какав је био Григорије Великиопасност бављења световним стварима огледа се и у неминовном удаљавању од молитвеног тиховања, у мучном петљању са пролазним стварима којих се са радошћу одрекао пре но што је био принуђен да прихвати дужност римског бискупа. Бавећи се неизбежно и политиком, Григорије није посустајао у напорима да унапређује духовни живот људи који су му били поверени, постајући тако један од четири стуба Западне цркве у првом миленијуму. Остала тројица су свети Амброзије, свети Аугустин и свети Јероним.

За име Григорија Великог везује се грегоријанско певање као и укупна реформа литургије западног хришћанства. Изгледа, ипак, да је за само певање заслужнији Карло Велики.

Осим низа записаних проповеди, те тумачења Библије, Григорије Велики оставио нам је и дивно дело под називом „Дијалози”.

Та књига садржи повести о врлинама и чудесима италских светитеља. У њој дијалог служи да се систематизује обимна грађа о животима светих људи на тлу Италије до времена у којем је живео Григорије Велики. Као саговорник појављује се ђакон Петар, папин пријатељ из младости. Избор овог сабеседника обезбеђује високи ниво међусобног разумевања и потпуне искрености.

Григорије је често сведок чуда о којима говори, а кад то није настоји да обезбеди веродостојност казивања. У другој књизи „Дијалога” дат је исцрпни животопис светог Бенедикта, коме ни каснији векови нису имали шта да допишу.

О томе какву је душевну борбу Григорије имао, разапет између видљивог и невидљивог света, читамо у прологу „Дијалога”:

„Једнога дана бејах обузет тескобом узрокованом прекомерним узнемиравањем од стране световних људи, чијим смо питањима често присиљени да се бавимо, понекад и већма но што нам налажу границе дужности...Стара је то патња...Жалости се, наиме, мој дух, притешњен бременом мојих дужности, присећајући се добара из претходних времена, када сам наставао у манастиру, помишљајући како му тада све пролазне ствари бејаху стране...Увећавајући свој бол, опомињем се живљења појединих што одлучно напустише таштину овога века, те, разматрајући духовне висине што их ови досегнуше, јасно познајем до какве сам низине сам пао.”

Појава ове књиге (2007), у издању мале издавачке куће „Ambrosiana serbica” из Врњачке Бање, ублажава празнину коју наш читалац може имати у погледу могућности да се упозна са животима светих људи Западне цркве на сопственом језику. У преводу Драгане Добић, примереном на најбољи начин садржини дела, са предговором јеромонаха Илариона Ђурице, „Дијалози” светог Григорија Великог постају права радост не само примаоцима светоотачке литературе већ и најширем кругу читалаца.