Spasonosni dijalozi

Učešće u javnom životu povlači sobom mnoge opasnosti. Opasnosti se uvećavaju ako je ukinuta mogućnost dijaloga između suprotstavljenih strana. O tome koliko dijalog može da bude koristan u izbegavanju velike štete, čak i krvoprolića, jedan od ubedljivih istorijskih primera pružio nam je i Grigorije Veliki.

Osim što je papa Grigorije I nazvan Veliki, imao je još jedan nadimak, zvali su ga Grigorije Dijalog. Taj nadimak je zaslužio ponajviše posle uspešnih pregovora sa Longobardima koji su opsedali Rim s namerom da ga osvoje. Bile su to poslednje decenije šestoga veka. Dijalog koji je upotrebio u diplomatskim odnosima nije njegov izum ali, svakako, može da posluži kao primer premoći susretljivosti nad sukobima i danas kad se u hrišćanskom svetu oživljava ekumenski pokret.

Za jednog duhovnika kakav je bio Grigorije Velikiopasnost bavljenja svetovnim stvarima ogleda se i u neminovnom udaljavanju od molitvenog tihovanja, u mučnom petljanju sa prolaznim stvarima kojih se sa radošću odrekao pre no što je bio prinuđen da prihvati dužnost rimskog biskupa. Baveći se neizbežno i politikom, Grigorije nije posustajao u naporima da unapređuje duhovni život ljudi koji su mu bili povereni, postajući tako jedan od četiri stuba Zapadne crkve u prvom milenijumu. Ostala trojica su sveti Ambrozije, sveti Augustin i sveti Jeronim.

Za ime Grigorija Velikog vezuje se gregorijansko pevanje kao i ukupna reforma liturgije zapadnog hrišćanstva. Izgleda, ipak, da je za samo pevanje zaslužniji Karlo Veliki.

Osim niza zapisanih propovedi, te tumačenja Biblije, Grigorije Veliki ostavio nam je i divno delo pod nazivom „Dijalozi”.

Ta knjiga sadrži povesti o vrlinama i čudesima italskih svetitelja. U njoj dijalog služi da se sistematizuje obimna građa o životima svetih ljudi na tlu Italije do vremena u kojem je živeo Grigorije Veliki. Kao sagovornik pojavljuje se đakon Petar, papin prijatelj iz mladosti. Izbor ovog sabesednika obezbeđuje visoki nivo međusobnog razumevanja i potpune iskrenosti.

Grigorije je često svedok čuda o kojima govori, a kad to nije nastoji da obezbedi verodostojnost kazivanja. U drugoj knjizi „Dijaloga” dat je iscrpni životopis svetog Benedikta, kome ni kasniji vekovi nisu imali šta da dopišu.

O tome kakvu je duševnu borbu Grigorije imao, razapet između vidljivog i nevidljivog sveta, čitamo u prologu „Dijaloga”:

„Jednoga dana bejah obuzet teskobom uzrokovanom prekomernim uznemiravanjem od strane svetovnih ljudi, čijim smo pitanjima često prisiljeni da se bavimo, ponekad i većma no što nam nalažu granice dužnosti...Stara je to patnja...Žalosti se, naime, moj duh, pritešnjen bremenom mojih dužnosti, prisećajući se dobara iz prethodnih vremena, kada sam nastavao u manastiru, pomišljajući kako mu tada sve prolazne stvari bejahu strane...Uvećavajući svoj bol, opominjem se življenja pojedinih što odlučno napustiše taštinu ovoga veka, te, razmatrajući duhovne visine što ih ovi dosegnuše, jasno poznajem do kakve sam nizine sam pao.”

Pojava ove knjige (2007), u izdanju male izdavačke kuće „Ambrosiana serbica” iz Vrnjačke Banje, ublažava prazninu koju naš čitalac može imati u pogledu mogućnosti da se upozna sa životima svetih ljudi Zapadne crkve na sopstvenom jeziku. U prevodu Dragane Dobić, primerenom na najbolji način sadržini dela, sa predgovorom jeromonaha Ilariona Đurice, „Dijalozi” svetog Grigorija Velikog postaju prava radost ne samo primaocima svetootačke literature već i najširem krugu čitalaca.