„Пси ра­та” – пла­ће­ни­ци или до­бро­вољ­ци

Са­во Штр­бац*

Де­ве­тог сеп­тем­бра ове, као и прет­ход­ну 31 го­ди­ну, и хр­ват­ска и срп­ска стра­на обeлежили су го­ди­шњи­цу „Ме­дач­ке бит­ке”. То је на­зив за агре­си­ју хр­ват­ске вој­ске на срп­ска под­ве­ле­бит­ска се­ла Ди­во­се­ло, Чи­тлук и По­чи­тељ, сме­ште­на у тзв. Ме­дач­ком џе­пу, ко­ја су би­ла у РСК и под за­шти­том УН. Опе­ра­ци­ја је из­ве­де­на по так­ти­ци „спр­же­не зе­мље” и пред очи­ма при­пад­ни­ка Ун­про­фо­ра, ко­ји овај пут ни­су би­ли са­мо па­сив­ни по­сма­тра­чи.

Жр­та­ва је би­ло и на јед­ној и на дру­гој стра­ни. На срп­ској је, пре­ма по­да­ци­ма „Ве­ри­та­са”, стра­да­ло 87 осо­ба: 46 вој­ни­ка, шест ми­ли­ци­о­не­ра и 35 ци­ви­ла и при­пад­ни­ка ме­сне стра­же, а на хр­ват­ској, пре­ма зва­нич­ним др­жав­ним по­да­ци­ма, 13: шест вој­ни­ка и се­дам по­ли­ца­ја­ца.

Иако сам у свој­ству пред­сед­ни­ка Ко­ми­си­је вла­де РСК за раз­ме­не за­ро­бље­ни­ка пре­у­зео ве­ћи­ну те­ла стра­да­лих у тој опе­ра­ци­ји и при­су­ство­вао њи­хо­вом пре­гле­ду, о на­чи­ни­ма њи­хо­вог стра­да­ња нај­ви­ше сам са­знао из оп­шир­не из­ја­ве Хо­лан­ђа­ни­на Јо­ха­не­са Тил­де­ра, ко­ји је ра­то­вао на хр­ват­ској стра­ни и ко­јег су Ср­би у апри­лу 1994. за­ро­би­ли на под­руч­ју Лич­ког Оси­ка (Те­слин­гра­да). Био је ве­о­ма ко­о­пе­ра­ти­ван и срп­ским вој­ним ис­тра­жи­о­ци­ма је ис­при­чао у ка­ме­ру и сво­је­руч­но на­пи­сао це­ли ток опе­ра­ци­је „Ме­дач­ки џеп”, укљу­чу­ју­ћи и мон­стру­о­зна уби­ства срп­ских вој­ни­ка и ци­ви­ла. На осно­ву ње­го­ве из­ја­ве отво­ре­на је и ис­тра­га про­тив ви­ше де­се­ти­на ли­ца, укљу­чу­ју­ћи и сам врх хр­ват­ске др­жа­ве и вој­ске. Ме­сец да­на по за­ро­бља­ва­њу, уби­јен је при­ли­ком тран­спор­та из јед­ног за­тво­ра у Ли­ци пре­ма Кни­ну. Слу­жбе­на вер­зи­ја је гла­си­ла да је уби­јен у по­ку­ша­ју бек­ства, а не­слу­жбе­на да га је убио је­дан од чу­ва­ра ко­јем је у тој ак­ци­ји стра­да­ло ви­ше чла­но­ва по­ро­ди­це.

И уме­сто да ор­га­ни­зу­је­мо јед­но тран­спа­рент­но су­ђе­ње за стра­шан зло­чин у се­ли­ма Ме­дач­ког џе­па уз при­су­ство Тил­де­ра и као из­вр­ши­о­ца и као кључ­ног све­до­ка, ње­го­во те­ло сам, на­кон ви­ше пе­ри­пе­ти­ја, пре­дао хр­ват­ској стра­ни, где га је пре­у­зе­ла ње­го­ва су­пру­га Хр­ва­ти­ца Ман­да ро­дом из Ши­ро­ке Ку­ле, ко­ја му је по­смрт­но и си­на ро­ди­ла и од ко­је је ре­ла­тив­но до­бро и хр­ват­ски је­зик на­у­чио.

Сеп­тем­бар је и вре­ме ка­да се и стру­ка и јав­ност за­ин­те­ре­су­ју и за оста­ле стран­це у ра­то­ви­ма де­ве­де­се­тих на под­руч­ју бив­ше Ју­го­сла­ви­је. У Хр­ват­ској је у ав­гу­сту 2009. осно­ва­но и Удру­же­ње стра­них до­бро­во­ља­ца До­мо­вин­ског ра­та (УСД­ДР), ко­је се ба­ви пи­та­њи­ма ино­стра­них уче­сни­ка у њи­хо­вој вој­сци, укљу­чу­ју­ћи про­јек­те по­ста­вља­ња спо­мен-пло­ча за по­ги­ну­ле и име­но­ва­ње пар­ко­ва и ули­ца у њи­хо­ву част. Удру­же­ње тре­нут­но бро­ји око 50 чла­но­ва, од ко­јих се 70 од­сто вра­ти­ло у сво­је зе­мље, док је 30 од­сто оста­ло у Хр­ват­ској. Нај­ва­жни­је оку­пља­ње удру­же­ња одр­жа­ва се сва­ке го­ди­не 18. но­вем­бра у Ву­ко­ва­ру, уз обе­ле­жа­ва­ње ра­зних го­ди­шњи­ца то­ком го­ди­не на хр­ват­ским и бо­сан­ско­хер­це­го­вач­ким стра­ти­шти­ма.

Пре­ма до­сад при­ку­пље­ним по­да­ци­ма по­ме­ну­тог удру­же­ња, за Хр­ват­ску су се „то­ком срп­ско-цр­но­гор­ске агре­си­је” бо­ри­ли до­бро­вољ­ци из 45 зе­ма­ља (у ову ка­те­го­ри­ју не спа­да­ју ино­стра­ни рат­ни­ци из бив­ших ре­пу­бли­ка СФРЈ). До са­да их је слу­жбе­но по­твр­ђе­но око 800, а прет­по­ста­вља се да их је би­ло и ви­ше од 1.000, нај­ви­ше из Ве­ли­ке Бри­та­ни­је (204), за­тим из Не­мач­ке (132), Фран­цу­ске (90), Ма­ђар­ске (42), Аустра­ли­је (33), Хо­лан­ди­је (32), Швед­ске (28), Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва (26), Ита­ли­је (21), Пољ­ске (21), Че­шке (15), Аустри­је (13) и Ру­си­је (11). За не­ке од њих ни­је утвр­ђе­на на­ци­о­нал­ност, а до­бро­вољ­ци су из Аустра­ли­је углав­ном има­ли хр­ват­ске ко­ре­не. По­ги­ну­ло их је 85, а нај­ма­ње 130 ра­ње­но.

У Хр­ват­ској се сва­ке го­ди­не по­ја­ви и ви­ше тек­сто­ва на ову те­му, а сни­мље­но је и не­ко­ли­ко до­ку­мен­та­ра­ца (и ја сам на на ову те­му на овим стра­ни­ца­ма об­ја­вио тек­сто­ве: „Укра­јин­ски пси ра­та”, 24. но­вем­бра 2017. и „Пси ра­та”, 15. ок­то­бра 2018).

Је­дан од озбиљ­ни­јих ра­до­ва је об­ја­вљен на пор­та­лу cro­fac­ta.hr, 30. ок­то­бра 2024. под на­сло­вом „Ме­диј­ски сте­ре­о­ти­пи о стра­ним дра­го­вољ­ци­ма До­мо­вин­ско­га ра­та”, ауто­ра и исто­ри­ча­ра То­ми­сла­ва Шу­те­ја, ко­ји се сма­тра јед­ним од бо­љих по­зна­ва­о­ца ове те­ме.

При­сту­па­ње хр­ват­ским је­ди­ни­ца­ма, пи­ше Шу­теј, би­ло је раз­ли­чи­то мо­ти­ви­са­но, као што је био ра­зно­лик и дру­штве­ни про­фил до­бро­во­ља­ца, а основ­ни по­кре­тач им је – су­прот­но по­чет­ној ме­диј­ској сли­ци да је реч о нов­цу и по­ли­тич­кој иде­о­ло­ги­ји – би­ла же­ља по­мо­ћи „не­пра­вед­но на­пад­ну­тој и вој­но сла­би­је опре­мље­ној др­жа­ви”.

„Упра­во због ме­диј­ске, али и пер­цеп­ци­је де­ла ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це, по ко­јој су се стра­ни до­бро­вољ­ци на­зи­ва­ли ’пла­ће­ни­ци­ма’, а у ме­ди­ји­ма и ’пси­ма ра­та’, Хр­ват­ска је у пр­вим ме­се­ци­ма 1992. по­кре­ну­ла њи­хо­ву де­мо­би­ли­за­ци­ју, на­кон че­га их се ве­ћи део вра­тио у ма­тич­не зе­мље, а део при­кљу­чио је­ди­ни­ца­ма Хр­ват­ско­га ве­ћа од­бра­не (ХВО) у ра­ту у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни. По по­врат­ку у до­мо­ви­ну, ни­су ус­пе­ли по­бе­ћи не­га­тив­ним сте­ре­о­ти­пи­ма о се­би, па су и он­де до­жи­вља­ва­ли дру­штве­ну осу­ду”, пи­ше Шу­теј.

Шу­теј твр­ди да су ин­тен­зив­ну не­га­тив­ну ме­диј­ску сли­ку о стра­ним до­бро­вољ­ци­ма у хр­ват­ским сна­га­ма од по­чет­ка рат­но­га су­ко­ба у нај­ве­ћој ме­ри пла­си­ра­ли срп­ски ме­ди­ји, а као при­мер на­во­ди пи­са­ње бе­о­град­ске „Ду­ге” и гла­си­ла ЈНА „На­род­не ар­ми­је”.

Нај­те­же по­сле­ди­це, и по Шу­те­ју, иза­зва­ло је ви­ше­го­ди­шње из­ве­шта­ва­ње о на­вод­ним рат­ним зло­чи­ни­ма при­пад­ни­ка Пр­ве хо­ланд­ске до­бро­во­љач­ке је­ди­ни­це, ко­ја је од је­се­ни 1991. до про­ле­ћа 1992. де­ло­ва­ла у окви­ру 118. бри­га­де Хр­ват­ске вој­ске (ХВ). Иако је та је­ди­ни­ца рас­фор­ми­ра­на (15. мар­та 1992), из ко­је је је­ди­но њен за­по­вед­ник Јо­ха­нес Тил­дер на­ста­вио де­ло­ва­ти као ин­струк­тор за обу­ку у ре­до­ви­ма Де­ве­те гар­диј­ске бри­га­де ХВ, док су се оста­ли вра­ти­ли у Хо­лан­ди­ју, дез­ин­фор­ма­ци­ја се про­не­ла и из­ван гра­ни­ца бив­ше Ју­го­сла­ви­је, по­нај­пре у Хо­лан­ди­ји, где су Ре­и­ни­јер Кур­пер­схо­ек и Рон Слу­ик 2000. сни­ми­ли до­ку­мен­тар­ни филм „Ло­вац на ђа­во­ла”, у ко­јем Тил­де­ра пред­ста­вља као вој­ни­ка ко­ји је „за­о­би­ла­зним пу­тем за­вр­шио у Хр­ват­ској вој­сци и на кра­ју су­де­ло­вао у ге­но­ци­ду над ло­кал­ним срп­ским ста­нов­ни­штвом 1993”. Филм је при­ка­зи­ван у хо­ланд­ским би­о­ско­пи­ма, а про­мо­ви­са­ли су га и са­ми ауто­ри „ка­ко би сво­ју пу­бли­ку на­ве­ли на раз­ми­шља­ње о крив­њи и не­ви­но­сти”.

Нај­те­же је, твр­ди Шу­теј, ла­жно оп­ту­же­не те­ре­тио фељ­тон „Кр­во­про­ли­ће у Ме­да­ку – ре­кон­струк­ци­ја јед­ног ет­нич­ког чи­шће­ња” Ве­ле Или­ба­шић и Ро­ба Си­е­бе­лин­ка, ко­ји је по­чет­ком 1997. об­ја­вљен у де­се­так хо­ланд­ских но­ви­на, чи­ји де­ло­ви су и да­нас до­ступ­ни на мре­жним стра­ни­ца­ма ДИЦ „Ве­ри­тас”.

Да, овај фељ­тон је и са­чи­њен на осно­ву „Ве­ри­та­со­ве” до­ку­мен­та­ци­је, ко­ју смо ауто­ри­ма (Ве­ла Или­ба­шић је ро­дом из Се­фе­ро­ва­ца код Гра­ди­шке) пре­до­чи­ли у на­шим про­сто­ри­ја­ма у Бе­о­гра­ду, а ја и мо­ји са­рад­ни­ци се по­ја­вљу­је­мо и као са­го­вор­ни­ци у том фељ­то­ну. И ни­шта ни­је ла­жно у ње­му.

Ин­фор­ма­ци­је о рат­ним зло­чи­ни­ма хо­ланд­ских рат­ни­ка, за ко­је Шу­теј твр­ди да су ла­жне, спо­ра­дич­но су се по­ја­вљи­ва­ле у хр­ват­ским и срп­ским ме­ди­ји­ма све до апри­ла 2009, кад је хо­ланд­ско јав­но ту­жи­ла­штво ко­нач­но од­ба­ци­ло оп­ту­жбе, о че­му је из­ве­сти­ло и Хо­ланд­ско ми­ни­стар­ство од­бра­не на слу­жбе­ним мре­жним стра­ни­ца­ма.

„Ве­ри­тас” је ак­тив­но су­де­ло­вао и у ис­тра­жном по­ступ­ку хо­ланд­ског ту­жи­ла­штва. И њи­ма смо усту­пи­ли сву рас­по­ло­жи­ву до­ку­мен­та­ци­ју о Тил­де­ру и оста­лим Хо­лан­ђа­ни­ма у хр­ват­ским је­ди­ни­ца­ма. Слу­жбе­но смо оба­ве­ште­ни да је оп­ту­жба за рат­не зло­чи­не у „Ме­дач­ком џе­пу” због не­до­стат­ка до­ка­за од­ба­че­на – Тил­дер је био мр­тав, а за оста­ле ни­су има­ли до­ка­за да су уче­ство­ва­ли у тој опе­ра­ци­ји.

Шу­теј свој текст за­вр­ша­ва кон­ста­та­ци­јом да се од по­чет­ка ру­ске агре­си­је на Укра­ји­ну про­ме­нио ме­диј­ски на­ра­тив, а и ста­ја­ли­ште ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це о стра­ним др­жа­вља­ни­ма као до­бро­вољ­ци­ма (а не о пла­ће­ни­ци­ма) у рат­ним су­ко­би­ма, до­во­де­ћи то у ве­зу са од­лу­ком укра­јин­ске вла­де, до­не­се­не три да­на на­кон ма­сов­не ру­ске ин­ва­зи­је (24. 2. 2022), о осни­ва­њу Укра­јин­ске ле­ги­је стра­на­ца, чи­ји мо­ти­ви ни­су усло­вље­ни фи­нан­сиј­ском ко­ри­шћу.

Ко­ли­ко год Шу­теј по­ку­ша­вао улеп­ша­ти сли­ку о стран­ци­ма у хр­ват­ским је­ди­ни­ца­ма у гра­ђан­ском рат де­ве­де­се­тих, оста­је нео­бо­ри­ва чи­ње­ни­ца да су они, без об­зи­ра на то ра­то­ва­ли због иде­а­ла или па­ра, аван­ту­ри­сти спрем­ни да уби­ја­ју дру­ге њи­ма не­по­зна­те љу­де ко­ји им ни­шта на­жао ни­су учи­ни­ли, због че­га им и при­ли­чи на­зив „пси ра­та” по угле­ду на ли­ко­ве из исто­и­ме­ног аме­рич­ког фил­ма из 1980, у ре­жи­ји Џо­на Ир­ви­на.

*До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”