Ћаци и простаци

Владимир Вулетић*

Либерали су имали велики сан. Сањали су друштво у коме сваки појединац има право да се слободно изражава и учествује у јавном животу, да бира и да буде биран, а да се борба за власт води без насиља аргументима и јавном дебатом. Таква власт би требало да штити слободе и права сваког члана друштва, а не само привилегованих група. Убедивши себе да је тај сан остварен у већини развијених западних друштава одлучили су да усреће читав људски род. Жаром фрањеваца који су ширили хришћанство у Новом свету, либерални мисионари су, углавном преко универзитета, невладиних организација и различитих филантропских фондација, агитовали за отворено друштво, борбу против ауторитаризма, развој друштвених односа заснованих на слободи и једнакости и глобалној сарадњи. Укратко либерална демократија и њена глобализација су досегле врхунац крајем прошлог века, а Св. Фукујама је канонизован захваљујући откровењу да је тиме досегнут крај историје.

Али сан је сан. Будећи се из њега, један малезијски новинар је почетком века опрезно приметио да је глобализација оно што се у Трећем свету некада називало империјализам. Неки модерни Насрадин хоџа објашњавајући с минарета окупљеним верницима шта је демократија извадио је ћуну и залио забезекнути скуп. Онда им је објаснио да је сада стигла демократија и да они слободно могу да раде то исто горе по њему.

Пристојнијим речима могло би се рећи да су либерали проповедали своју веру не водећи рачуна о реалним условима и околностима. Економски либерализам је величао слободно тржиште као сценарио у коме сви добијају, а заправо је водио стварању монопола и све већим економским неједнакостима између земаља. Политички либерализам и демократија, базирана на развоју слободних медија довели су најпре до медијског империјализма, а развојем интернета и друштвених мрежа до, како се сада популарно каже, технофеудализма као нове фазе капитализма.

Глобализација је укупно гледано довела до повећања неједнакости, истискивања држава из управљања националним економијама, а парадоксално је да су од ње користи имали само народи оних земаља – попут Кине, које се нису повеле за обећањима либералне демократије. У развијеним земљама само „један посто” већ богатих осетио је економску благодет. Тако је економска стагнација средњих слојева додатно помутила веру у либералну демократију и глобализацију чак и на њиховом извору.

Та два процеса, с једне стране, опадање поверења у либералну демократију, а са друге стране, јачање техномонопола довеле су до данашње располућености света и борби између либералних фундаменталиста и њихових непријатеља које чине сви остали, а пре свега суверенисти различитих идеолошких боја.

Проблем либерала данас је што, за разлику од пре четрдесет година, немају шта да понуде. Социјализам у Европи је поражен шареним стаклићима и либералним обећањима која су сада истрошена. Конзервативни савезници из тог периода постали су главни непријатељи. Светска криза из 2008. године показала је немоћ (нео)либерала не само да испуне обећања него и да сачувају капиталистички систем.

Зато је глобални капиталистички систем сада дао шансу неоконзервативцима. У основи разлика између (нео) либерала и (нео)конзервативаца није суштинска. Ни једни ни други не доводе у питање капитализам. Разлика је у одговору на питање како га сачувати. Док се једни залажу за глобално ширење капитализма и либералне револуције, други сматрају да свако треба да гради капитализам у сопственој земљи. Пред сличном дилемом, али у вези будућности социјализама, стајали почетком прошлог века Троцки и Стаљин.

Ова економска и политичка битка има свој културно-идеолошки пандан. Разочарани либерали заоденули су традиционалне народне ношње, а реформисани либерали се маскирају навлачећи радничке блузе, мајице дугиних боја, зелене активистичке униформе и све за шта помисле да би могло да привуче младе стручњаке и недозреле омладинке и омладинце. Једни друге називају разним погрдним именима и оптужују са сва зла овог света користећи оружја која су им у руке дали господари друштвених мрежа и технооблака.

Ову културно-идеолошку борбу можемо да видимо у САД, Немачкој, Словенији и готово свим земљама западног, и не само западног света, уз, наравно, локалне специфичности које не доводе у питање основну линију поделе. Изузетак у том погледу није ни Србија. Понекада се, заправо, чини да је Србија својеврсна експериментална зона у којој би требало да се утврди неопходни и довољни услови за промену већинске свести, границе издржљивости и различите технике политичке борбе. Наиме, ако је у једном већински конзервативном друштву могуће остварити либералну победу, онда ће то бити могуће свуда.

У Србији се у том циљу ствара подела по линији „ћаци” и „не-ћаци”. „Ћаци” би требало да буде свеобухватан и поспрдан термин за људе који представљају већинску Србију, а циљ експеримента би био да се установи под којим условима и на који начин се тај однос може променити. Етикета „ћаци” осмишљена је тако да означава полуписмен свет, ауторитарце без сопственог мишљења који слепо следе вођу који је представљен као такође слеп. Ђаци су, наравно, стари и без животне и било какве друге перспективе. Насупрот ћацијима су студенти, професори, интелектуалци, глумци и сви они у чијем друштву бисте волели да се нађете.

Експеримент би требало поред осталог да установи шта је потребно да хомо сапијенс склизне низ еволуциону лествицу до нивоа сунђера на коме не примећује разлику између питања да ли сте за глобалистичку или суверенистичку политику владе од питања да ли би сте радије ручали у фенси ресторану окружени младим, лепим светом и популарним глумцима или у смрдљивој крчми која заудара на загорело уље и сапуном не третирана тела у којима се налазе ћаци. Да ли то склизнуће може бити убрзано повременим скакањем у месту и како на њега утиче свакодневно петнаестоминутно стајање на раскрсници или туча са полицијом.

На сва та питања још нема коначних одговора. Једно је сигурно, били ћаци били простаци, све је то један исти народ. Разлика је што су једни сврстани у контролну, а други у експерименталну групу.

 *Професор Филозофског факултета у Београду