Страни утицај финансира и управља протестима

Специјално за „Политику”

Бранко Микашиновић

Због ривалства међу великим силама, неке од њих имају тешкоћа да прихвате политику независности Србије. Вашингтон, Москва, Пекинг и Брисел, свако на свој начин, претпостављам, захтевају да Београд изабере једну страну, без обзира на то колико би то било непрактично за Србију, каже у интервјуу за „Политику” Грегори Копли, амерички политиколог и уредник часописа „Defense and Foreign Affairs – Strategic Policy” (Одбрана и инострани послови – стратешка политика).

У светлу затегнутих односа између Запада, Русије и Кине, као и рата у Украјини, како бисте проценили садашњу позицију Србије?

Може се рећи да је сада Србија „у игри.” Као нација Србија је увек била лојалан пријатељ и савезник и отворена у односима са другим држaвама. Она сада настоји да буде у пријатељским односима са својим регионалним суседима и сa свим великим силама, Србија има стратешке партнере и истрајава на тешком путу апсолутне неутралности. Током хладног рата бивша Југославија је покушала да изабере неутралност, што је евалуирало у Покрет несврстаних, односно „трећи пут”, да би у основи направила избор између Варшавског пакта или НАТО. Та опција није на располагању данас. Покрет несврстаних није стварно био „трећи пут”, чак ни у своје време, а расположиве опције земљама чланицама су биле ограничене. Као резултат тога земље чланице су имале скроман економски раст или глобални утицај који су прижељкивале. Све су биле социјалистичке земље и као такве су на многе начине биле блискије Совјетском Савезу него Западу, тако да ни то није помогло њиховој економској или стратешкој позицији.

Хоће ли Србија у данашњим приликама успети да убрза свој економски раст?

Не сумњам да ће данас Србија моћи да нађе начине да још више убрза свој економски раст са истовременим одржавањем пријатељске, али „безбедне дистанце” од амбиција великих сила, упркос томе што је она нешто попут „ратне зоне” за велике силе. С друге стране, тежак период протеста опозиције и студената симбол су страног утицаја који настоји да обликује или уздрма власт у Србији и њену политику. Важно је установити ко финансира и управља протестима и да се разјасни и реши то питање разговором, или, ако хоћете, дипломатијом у земљи и иностранству. Како је Србија на раскрсници утицаја великих сила, како сада и историјски посматрано, она не може да решава те „локалне протесте” као да су то де факто „локална питања”, због међународних импликација.

Дугогодишње и изазовно питање за Београд су Косово, посебно северни део, и Република Српска?

Сарајево и Приштина, којој је дато Косово, користе Дејтонски споразум сходно њиховој интерпретацији, што отвара могућност за неки будући конфликт пре него што нормалност може бити обновљена, односно пре него што се може спровести органска еволуција српског идентитета. Изазован и проблематичан третман председника Републике Српске Милорада Додика је индикатор да српски народ није почео или могао да решава питање свог суверенитета. Данашња администрација председника Доналда Трампа потпуно разуме чињеницу да је Дејтонски споразум наметнут Србима под администрацијом Била Клинтона, коју Трампова администрација презире због корупције. Треба промислити какву би онда јавну или дипломатску активност могла да предузме Србија да би Трампова администрација могла да предузме кораке да се евентуално поништи фарсични Дејтонски споразум који не служи интересима САД, Европе или света.

Опште веровање у Србији је да ће администрација председника Трампа имати више разумевања према изазовима који се налазе пред Србима. Шта ви мислите о томе?

Председник Трамп је покушао да се буквално ухвати укоштац са безбројним изазовима и опасностима или наслеђеним проблемима у првих шест месеци своје администрације. Ми никада нисмо видели тако нешто у било којој претходној администрацији, тако да није изненађујуће да тако бројне акције преко многих фронтова изгледају хаотично. Међутим, Трамп у ствари прати програм својих идеолошких, али и практичних показатеља. На Србију, попут Мађарске, гледа се са више разумевања.

Због чега је потребно тако дуго времена да се потврди именовање Марка Брновића на положај америчког амбасадора у Београду?

Истина о начину функционисања Вашингтона о оваквим питањима у којима Сенат треба да потврди номинацију увек узима смешно дуго времена, често шкодећи способности Вашингтона да попуни важне амбасадорске положаје. Свакако да номинованом Брновићу треба подршка да би се убрзао процес његовог ступања на амбасадорски положај. Тај процес би требало да подржи српска дијаспора, али и другим методама од важности за Србију у ово критично време. Јасно је да у Стејт департменту нема наклоности за политичке номинације за дипломатске положаје нормално резервисане за каријерне дипломате. Међутим, важно је да амерички амбасадор у Београду има блиске односе са председником Трампом. Српска дипломатија би ту могла да одигра значајну улогу и да истовремено буде од помоћи у подизању видљивости српских интереса.