Strani uticaj finansira i upravlja protestima

Specijalno za „Politiku”

Branko Mikašinović

Zbog rivalstva među velikim silama, neke od njih imaju teškoća da prihvate politiku nezavisnosti Srbije. Vašington, Moskva, Peking i Brisel, svako na svoj način, pretpostavljam, zahtevaju da Beograd izabere jednu stranu, bez obzira na to koliko bi to bilo nepraktično za Srbiju, kaže u intervjuu za „Politiku” Gregori Kopli, američki politikolog i urednik časopisa „Defense and Foreign Affairs – Strategic Policy” (Odbrana i inostrani poslovi – strateška politika).

U svetlu zategnutih odnosa između Zapada, Rusije i Kine, kao i rata u Ukrajini, kako biste procenili sadašnju poziciju Srbije?

Može se reći da je sada Srbija „u igri.” Kao nacija Srbija je uvek bila lojalan prijatelj i saveznik i otvorena u odnosima sa drugim državama. Ona sada nastoji da bude u prijateljskim odnosima sa svojim regionalnim susedima i sa svim velikim silama, Srbija ima strateške partnere i istrajava na teškom putu apsolutne neutralnosti. Tokom hladnog rata bivša Jugoslavija je pokušala da izabere neutralnost, što je evaluiralo u Pokret nesvrstanih, odnosno „treći put”, da bi u osnovi napravila izbor između Varšavskog pakta ili NATO. Ta opcija nije na raspolaganju danas. Pokret nesvrstanih nije stvarno bio „treći put”, čak ni u svoje vreme, a raspoložive opcije zemljama članicama su bile ograničene. Kao rezultat toga zemlje članice su imale skroman ekonomski rast ili globalni uticaj koji su priželjkivale. Sve su bile socijalističke zemlje i kao takve su na mnoge načine bile bliskije Sovjetskom Savezu nego Zapadu, tako da ni to nije pomoglo njihovoj ekonomskoj ili strateškoj poziciji.

Hoće li Srbija u današnjim prilikama uspeti da ubrza svoj ekonomski rast?

Ne sumnjam da će danas Srbija moći da nađe načine da još više ubrza svoj ekonomski rast sa istovremenim održavanjem prijateljske, ali „bezbedne distance” od ambicija velikih sila, uprkos tome što je ona nešto poput „ratne zone” za velike sile. S druge strane, težak period protesta opozicije i studenata simbol su stranog uticaja koji nastoji da oblikuje ili uzdrma vlast u Srbiji i njenu politiku. Važno je ustanoviti ko finansira i upravlja protestima i da se razjasni i reši to pitanje razgovorom, ili, ako hoćete, diplomatijom u zemlji i inostranstvu. Kako je Srbija na raskrsnici uticaja velikih sila, kako sada i istorijski posmatrano, ona ne može da rešava te „lokalne proteste” kao da su to de fakto „lokalna pitanja”, zbog međunarodnih implikacija.

Dugogodišnje i izazovno pitanje za Beograd su Kosovo, posebno severni deo, i Republika Srpska?

Sarajevo i Priština, kojoj je dato Kosovo, koriste Dejtonski sporazum shodno njihovoj interpretaciji, što otvara mogućnost za neki budući konflikt pre nego što normalnost može biti obnovljena, odnosno pre nego što se može sprovesti organska evolucija srpskog identiteta. Izazovan i problematičan tretman predsednika Republike Srpske Milorada Dodika je indikator da srpski narod nije počeo ili mogao da rešava pitanje svog suvereniteta. Današnja administracija predsednika Donalda Trampa potpuno razume činjenicu da je Dejtonski sporazum nametnut Srbima pod administracijom Bila Klintona, koju Trampova administracija prezire zbog korupcije. Treba promisliti kakvu bi onda javnu ili diplomatsku aktivnost mogla da preduzme Srbija da bi Trampova administracija mogla da preduzme korake da se eventualno poništi farsični Dejtonski sporazum koji ne služi interesima SAD, Evrope ili sveta.

Opšte verovanje u Srbiji je da će administracija predsednika Trampa imati više razumevanja prema izazovima koji se nalaze pred Srbima. Šta vi mislite o tome?

Predsednik Tramp je pokušao da se bukvalno uhvati ukoštac sa bezbrojnim izazovima i opasnostima ili nasleđenim problemima u prvih šest meseci svoje administracije. Mi nikada nismo videli tako nešto u bilo kojoj prethodnoj administraciji, tako da nije iznenađujuće da tako brojne akcije preko mnogih frontova izgledaju haotično. Međutim, Tramp u stvari prati program svojih ideoloških, ali i praktičnih pokazatelja. Na Srbiju, poput Mađarske, gleda se sa više razumevanja.

Zbog čega je potrebno tako dugo vremena da se potvrdi imenovanje Marka Brnovića na položaj američkog ambasadora u Beogradu?

Istina o načinu funkcionisanja Vašingtona o ovakvim pitanjima u kojima Senat treba da potvrdi nominaciju uvek uzima smešno dugo vremena, često škodeći sposobnosti Vašingtona da popuni važne ambasadorske položaje. Svakako da nominovanom Brnoviću treba podrška da bi se ubrzao proces njegovog stupanja na ambasadorski položaj. Taj proces bi trebalo da podrži srpska dijaspora, ali i drugim metodama od važnosti za Srbiju u ovo kritično vreme. Jasno je da u Stejt departmentu nema naklonosti za političke nominacije za diplomatske položaje normalno rezervisane za karijerne diplomate. Međutim, važno je da američki ambasador u Beogradu ima bliske odnose sa predsednikom Trampom. Srpska diplomatija bi tu mogla da odigra značajnu ulogu i da istovremeno bude od pomoći u podizanju vidljivosti srpskih interesa.