Газде немају за рате

Финансијска криза полако квари рачун купцима предузећа из процеса приватизације. Неки од њих већ имају тешкоће у испуњавању обавеза, било да се ради о плаћању доспеле рате купопродајне цене или о обавезама инвестирања у предузеће. Зато од Агенције за приватизацију траже да им одложи испуњење обавеза.

– Тај број још није велики и за сада је стигло шест таквих захтева. Купци су почели да нам се обраћају у новембру и децембру за обавезе које стижу у првом тромесечју ове године. Сва је прилика да се број захтева неће на овоме завршити – каже Владимир Цветковић, заменик директора Агенције за приватизацију.

У таквим случајевима, пракса Агенције била је да се купцима изађе у сусрет и да им се да накнадни рок за испуњење уговорне обавезе. Тек онда „следи” претња раскидом уговора, с циљем да предузеће ипак добије новог власника, да се он одржи, а предузеће настави да ради. Раскид уговора би био најлакши део посла, међутим даља судбина предузећа остаје неизвесна. Поготово у садашњим привредним приликама, када је сасвим јасно да ова 2009. година неће бити повољна за поновну продају предузећа. Иначе, после раскида уговора, капитал предузећа се пребацује Акцијском фонду, а њихов повереник управља предузећем и спрема га за поновну продају.

У последње време нови власници имају тешкоћа с отплатом пете и шесте рате јер им банке не излазе у сусрет. Недавно је, кажу у Агенцији за приватизацију, раскинут купопродајни уговор за једно суботичко предузеће чији власник није могао да плати последњу, шесту рату од 300.000 динара. При том, он је испунио све друге обавезе – континуитет пословања, социјални програм, инвестиције.

Један од најновијих примера лошег газдовања предузећем је, свакако, и панчевачка „Азотара” у којој радници месецима не примају плате, а српско-литвански конзорцијум је без сагласности Агенције отуђио већи део имовине него што то закон допушта. Њима је наложено да на рачун субјекта приватизације уплате око десет милиона евра, и то у три једнаке рате до краја наредне године. Прва рата је доспела с последњим даном прошле године, а контролори Агенције јуче су били у „Азотари” да провере да ли је то и учињено.

На питање о даљој судбини панчевачке фабрике за производњу минералних ђубрива Цветковић и његови сарадници из сектора за контролу извршења уговора нерадо одговарају. „Азотарини” дугови за гас су велики јер је он и компонента за прављење вештачког ђубрива и енергент. Фабрика је и пре продаје имала исте проблеме с плаћањем гаса. Сваке године месецима није радила, међутим радници су примали зараде. То сада није случај, а обавеза њихове исплате за нове власнике не постоји јер није део купопродајног уговора, што је случај код других тендерских или аукцијских продаја. У Агенцији кажу да је то пропуст њиховог синдиката.

Од почетка приватизације у Србији је раскинуто 397 купопродајних уговора, што је 17 одсто свих продаја. Тај број није мали, сагласан је Цветковић, уз опаску да се он сада, на крају, повећава сразмерно смањењу успешних продаја. У земљама у транзицији у просеку чак петина продаја била је проблематична. Ниједан разлог попут неплаћања рате или неулагања или прекида континуитета пословања није доминантан код раскинутих уговора јер, често, један разлог вуче и друге.

Подаци показују да су неуспешније биле продаје на аукцијама од оних тендерских код којих је раскинуто 15 уговора. При том, у неколико тендерских продаја власник није ни ушао у посед јер је потписао уговор, а није платио купопродајну цену. Тако је било и у случају два тендера за РТБ „Бор”, поновљеним тендерима за ИМТ и „29. новембар” из Суботице. Иначе, све пропале тендерске продаје су добро познате –

„Путник”, „Жупа”, „Митровачка индустрија вентила”, „Магнохром”, али и неке аукцијске као у случају Панчевачке или Нишке млекаре.

Онима који су предузећа народски речено упропастили не пружа се шанса да купе још неко предузеће, а немају право ни на повраћај купопродајне цене. Отуда се, вероватно, и сами власници труде да испуне уговор.

Из искуства контролора Агенције, узрок раскида купопродајних уговора није лоша намера купца, мада има и таквих примера са „исисавањем” капитала фирми, већ прецењивање могућности и несналажење. Нови власници се суочавају и са много обавеза: плаћање купопродајне цене, дугови, инвестиције, према запосленима.