Читуља за Арманија

Средовечни мештанин Атенице, насеља крај Чачка, читаво пролеће с почетка деведесетих година прошлог века провео је копајући виноград у „армани” оделу. А добио га је од сина који је годинама радио „послове” у иностранству – највише у Италији. Гледао је он да син сваки пут када дође кући доноси разна одела па му је казао, да би, ето, и оцу могао да донесе једно. И тако би, окопавајући чокоте истресао грумене земље из пиротских гумењака, док је на њему шљаштило скупоцено одело чувеног италијанског креатора Ђорђа Арманија.

Једном, у повратку кући из села Горња Атеница, где су имали имање, сео је пред локалну продавницу да предахне с мештанима. Један од њих му тада рече да је греота што је у „арманиjeвом” оделу сео на џак сточног концентрата, а још већа што у њему окопава виноград. Још кад му је рекао да то одело вреди више него читав род, па и сам виноград, овај га је тада само погледао – и његове речи више није узимао за озбиљно.

Тако се у Атеници живело деведесетих. У ово насеље, али и сам Чачак се долазило по скупоцена одела, хаљине, кошуље, кожне јакне, бунде од крзна, оквире за наочаре, парфеме... Чачани су тада били одевени по последњој моди, без обзира што су као и сви остали имали плате од по три немачке марке.

Средовечни мештанин Атенице никада није поверовао да је тада какво одело могло вредети више од његовог винограда. Бунило га је једино то што су баш таква одела желели многи виђенији Чачани.

Ових дана је у најновијем броју локалног недељника у Чачку, на пола стране, објављена читуља за Ђорђа Арманија, који је преминуо 4. септембра. Опраштајући се од модне иконе кратким поздравом на италијанском „ultimo addio”, читуљу је потписало 36 Чачана – реч је о „шанерском” ланцу који је осамдесетих и деведесетих година из Италије доносио и препродавао брендирану гардеробу у град на Морави.

– Идеја је потекла од једног мог другара који је цео живот радио и ради са фирмираним стварима. Потом смо контактирали и са осталима који су се овим послом бавили или се још баве – каже Драган Албић Биска, један од потписника читуље.

Неки од потписника, њих око десетак су, према сведочењу нашег саговорника, „шанери”. Дакле, они који су робу крали. Други су, како каже, препродавци, у које и он спада.

– Ту су и манекени који су само носили познате моделе италијанских креатора. Што се тиче моде, Чачак и Крушевац су били центар бивше Југославије. Много се робе доносило и Чачак се облачио по последњим крицима моде, а тако је и данас. Мени се дешавало да за пола сата у свом кафићу продам и по пет јакни, а цене су тада биле од 500 до 1.000 немачких марака – прича Биска, човек по коме је легендарни музичар Радомир Михаиловић Точак назвао неколико својих песама.

Фирмирана гардероба из Италије прошлих година је стизала тајним каналима, и то су знали сви који су је куповали.

– Биле су невероватне контроле, наравно због санкција. Мували смо на разне начине, роба је долазила аутобусима, подмићивали смо кога смо стигли, плаћали царинике... Све је стизало на једно место, одакле смо ствари преузимали и слали даље у промет. Робу смо узимали на попусту, а то конкретно значи када неком попусти пажња, па се онај ко се тиме бави „послужи” у радњи. Борили смо се, ко кога превари. Падали су многи, а међу њима и ја – каже наш саговорник.

Тих година у Чачак су право с модне писте стизале „армани” јакне, а одела су нарочито била на цени. Свако ко је држао до себе морао је имати бар три контакта локалних „шанера”, од којих се набављала квалитетна фирмирана гардероба из Италије. Чак су и одређени бутици продавали робу сумњивог порекла из Италије.

Поједини са списка на читуљи су од овог „посла” стекли значајан иметак и покренули приватне бизнисе. Данас су то Чачани у седмој и осмој деценији живота који су се на овај начин опростили од Арманија, будући да су његова одела била најскупља и најтраженија роба.

Читуљу славном креатору је потписала тек неколицина смелијих Чачана, а познаваоци тамошњих прилика кажу да је број оних који би данас требало да одају почаст Арманију далеко већи. У прилог томе сведочи и казивање једног житеља овог града који је пре више година у Италији боравио са женом као туриста. Наиме, он је путујући Ломбардијом, код језера Комо упознао италијанског карабињера у пензији. За све дане боравка тамо није свог познаника успео да убеди да Атеница и Чачак нису милионски градови у Србији. Карабињер је остао у уверењу да по присутности у италијанским казаматима, Чачана у Србији мора бити бар милион.