Čitulja za Armanija

Sredovečni meštanin Atenice, naselja kraj Čačka, čitavo proleće s početka devedesetih godina prošlog veka proveo je kopajući vinograd u „armani” odelu. A dobio ga je od sina koji je godinama radio „poslove” u inostranstvu – najviše u Italiji. Gledao je on da sin svaki put kada dođe kući donosi razna odela pa mu je kazao, da bi, eto, i ocu mogao da donese jedno. I tako bi, okopavajući čokote istresao grumene zemlje iz pirotskih gumenjaka, dok je na njemu šljaštilo skupoceno odelo čuvenog italijanskog kreatora Đorđa Armanija.

Jednom, u povratku kući iz sela Gornja Atenica, gde su imali imanje, seo je pred lokalnu prodavnicu da predahne s meštanima. Jedan od njih mu tada reče da je greota što je u „armanijevom” odelu seo na džak stočnog koncentrata, a još veća što u njemu okopava vinograd. Još kad mu je rekao da to odelo vredi više nego čitav rod, pa i sam vinograd, ovaj ga je tada samo pogledao – i njegove reči više nije uzimao za ozbiljno.

Tako se u Atenici živelo devedesetih. U ovo naselje, ali i sam Čačak se dolazilo po skupocena odela, haljine, košulje, kožne jakne, bunde od krzna, okvire za naočare, parfeme... Čačani su tada bili odeveni po poslednjoj modi, bez obzira što su kao i svi ostali imali plate od po tri nemačke marke.

Sredovečni meštanin Atenice nikada nije poverovao da je tada kakvo odelo moglo vredeti više od njegovog vinograda. Bunilo ga je jedino to što su baš takva odela želeli mnogi viđeniji Čačani.

Ovih dana je u najnovijem broju lokalnog nedeljnika u Čačku, na pola strane, objavljena čitulja za Đorđa Armanija, koji je preminuo 4. septembra. Opraštajući se od modne ikone kratkim pozdravom na italijanskom „ultimo addio”, čitulju je potpisalo 36 Čačana – reč je o „šanerskom” lancu koji je osamdesetih i devedesetih godina iz Italije donosio i preprodavao brendiranu garderobu u grad na Moravi.

– Ideja je potekla od jednog mog drugara koji je ceo život radio i radi sa firmiranim stvarima. Potom smo kontaktirali i sa ostalima koji su se ovim poslom bavili ili se još bave – kaže Dragan Albić Biska, jedan od potpisnika čitulje.

Neki od potpisnika, njih oko desetak su, prema svedočenju našeg sagovornika, „šaneri”. Dakle, oni koji su robu krali. Drugi su, kako kaže, preprodavci, u koje i on spada.

– Tu su i manekeni koji su samo nosili poznate modele italijanskih kreatora. Što se tiče mode, Čačak i Kruševac su bili centar bivše Jugoslavije. Mnogo se robe donosilo i Čačak se oblačio po poslednjim kricima mode, a tako je i danas. Meni se dešavalo da za pola sata u svom kafiću prodam i po pet jakni, a cene su tada bile od 500 do 1.000 nemačkih maraka – priča Biska, čovek po kome je legendarni muzičar Radomir Mihailović Točak nazvao nekoliko svojih pesama.

Firmirana garderoba iz Italije prošlih godina je stizala tajnim kanalima, i to su znali svi koji su je kupovali.

– Bile su neverovatne kontrole, naravno zbog sankcija. Muvali smo na razne načine, roba je dolazila autobusima, podmićivali smo koga smo stigli, plaćali carinike... Sve je stizalo na jedno mesto, odakle smo stvari preuzimali i slali dalje u promet. Robu smo uzimali na popustu, a to konkretno znači kada nekom popusti pažnja, pa se onaj ko se time bavi „posluži” u radnji. Borili smo se, ko koga prevari. Padali su mnogi, a među njima i ja – kaže naš sagovornik.

Tih godina u Čačak su pravo s modne piste stizale „armani” jakne, a odela su naročito bila na ceni. Svako ko je držao do sebe morao je imati bar tri kontakta lokalnih „šanera”, od kojih se nabavljala kvalitetna firmirana garderoba iz Italije. Čak su i određeni butici prodavali robu sumnjivog porekla iz Italije.

Pojedini sa spiska na čitulji su od ovog „posla” stekli značajan imetak i pokrenuli privatne biznise. Danas su to Čačani u sedmoj i osmoj deceniji života koji su se na ovaj način oprostili od Armanija, budući da su njegova odela bila najskuplja i najtraženija roba.

Čitulju slavnom kreatoru je potpisala tek nekolicina smelijih Čačana, a poznavaoci tamošnjih prilika kažu da je broj onih koji bi danas trebalo da odaju počast Armaniju daleko veći. U prilog tome svedoči i kazivanje jednog žitelja ovog grada koji je pre više godina u Italiji boravio sa ženom kao turista. Naime, on je putujući Lombardijom, kod jezera Komo upoznao italijanskog karabinjera u penziji. Za sve dane boravka tamo nije svog poznanika uspeo da ubedi da Atenica i Čačak nisu milionski gradovi u Srbiji. Karabinjer je ostao u uverenju da po prisutnosti u italijanskim kazamatima, Čačana u Srbiji mora biti bar milion.