Куће за будућност

Као да је свемирски брод слетео усред пусте пољане крај Бољеваца, међу згрануте кокошке, патке и неколико подозривих сеоских паса. Издужен, заобљен труп са редом округлих прозора нестварно се беласао крај оближњег рибњака тог леденог децембарског јутра, и да из ове немани није искорачио наш домаћин, можда бисмо заиста помислили да нас чека „блиски сусрет треће врсте“, или да смо се затекли усред инвазије ванземаљаца на мирно, идилично месташце тридесетак километара удаљено од Београда.

Много шта смо, додуше, чули о Миленку Милинковићу, инжењеру електротехнике, иноватору, екологу, привреднику и градитељу, упозорени смо и да нас на његовом имању очекује нешто несвакидашње, али огромна хала од фероцемента, једно од здања којима је отворио нову страницу у историји српског и светског неимарства, надмашила је сва наша очекивања.

Још више нас је запрепастио објекат који смо угледали мало даље: соларна кућа, са задње стране потпуно укопана у земљу и прекривена камењем и травом, с предње сва у стаклу и светлости.

За пример свету

(/slika2)Кућу, којом се прочуо далеко изван граница земље, Милинковић је у целости сам смислио, пројектовао и изградио, за сопствени ужитак, али и за пример свету.

Одмах да кажемо: док су фероцементне хале, саграђене од великих плоча које при постављању належу на покретну челичну конструкцију у виду спојених лукова, намењене серијској производњи, Милинковићева соларна кућа, такође направљена од фероцементних елемената, али специјално ливених, засад је једна и јединствена.

– Она је, пре свега, остварење мог младалачког сна да зграда буде прилагођена човеку, а не обрнуто. А како сам са Бранком Лаловићем својевремено сарађивао на пројектима соларне архитектуре, желео сам да таква кућа одговори на три основна захтева: да максимално искористи сунчеву енергију, да има најмање могуће губитке топлоте и да може да складишти енергију. Зато сам највећу, стаклену површину куће окренуо према југу (по 100 квадратних метара прозора и колектора), добро је изоловао и затрпао са 600 кубика земље и камена, а цео систем кружења енергије у објекту спојио са унутрашњим базеном који (осим, наравно, за рекреацију) такође служи као колектор – наводи Милинковић.

Кућа, направљена од две фероцементне сфере, полулопта је пречника 18 метара, са дневним боравком површине 220 квадратних метара и соларним базеном у приземљу, две спаваће собе и купатилима са џакузијем на спрату, и представља не само пријатан призор за очи и удобан простор за живот, већ обезбеђује и највиши степен енергетске ефикасности. Док, на пример, стандардно грађени станови у Београду троше изнад 100 kWh (киловат-часова) топлотне енергије по квадратном метру годишње, а „енергетски штедљиве“ куће у свету око 40 kWh, Милинковићева троши свега 15 kWh. Зато и не чуди што се, пошто је 2001. представљена на међународном симпозијуму у Сингапуру, нашла у жижи интересовања стручне јавности, у уџбеницима архитектуре и на страницама најугледнијих еколошких часописа.

Од чамца до спортске хале

(/slika3)Милинковић је о свом „сунчаном дому“ дуго маштао, а пројекат је развијан пуне три деценије. Не би, међутим, никад био остварен да предузимљиви и радознали електроинжењер, који се већ успешно бавио струком, није пожелео да проба да ли би фероцемент, дотле коришћен само за прављење чамаца (технологију је први употребио Француз Ламбо 1848. године – његова барка се и данас, неоштећена, чува у једном музеју у Француској), могао да се користи и за зграде. Прву такву, у облику куполе, подигао је 1981. године у једном винограду поред Вуковара где је у то време радио.

Зашто баш фероцемент? Зато што је једноставан (састоји се од слојева жичане мреже наливене цементним малтером), практично неуништив (век трајања је 200 година), лак за обраду, складиштење и транспорт, веома издржљив, отпоран на воду, екстремне температурне разлике, снажне ветрове, земљотресе и јаке ударе, а веома јевтин (квадратни метар такве градње кошта до 200 евра). Спортске хале, магацини, хладњаче, домови здравља, школе, студентски домови, ресторани и породичне куће направљени од њега бар 20 одсто мање коштају него класично грађени, 50 одсто су нижи трошкови грејања и одржавања, и чак је 200 одсто бржа њихова градња (хала од 1.000 квадратних метара, тврди наш саговорник, постави се за свега 15 дана!).

А зашто сферни облик? „Зато што је математички најоптималнији, јер с минималном површином затвара највећу запремину, и зато што је најприроднији“, каже инж. Милинковић. Где сте, уосталом, у природи видели коцкасте облике? Први објекти које је човек саградио за своје становање такође су били сферног облика, рецимо земунице и иглои.

Игло у степи

На игло подсећа и идејни пројекат кућа које ће се, по патентираној технологији Компаније „Милинковић“, од истоименог власника, правити за ураганска подручја Кубе, можда и САД, и за мразовите степе Русије. Посао је тек у најави, али ово мало предузеће основано 1990. већ је стекло углед сарађујући са Телекомом Србије, радећи на пројектима регионалних водовода, а одскора ушетавши и у градитељство префабрикованим фероцементом. У портфолију фирме су две производне хале, неколико стамбено-пословних „купола“, сликарски атеље, вртни базен… и, наравно, сад већ чувена соларна кућа породице Милинковић. Ускоро креће и градња спортске хале у Бољевцима а онда, нада се наш саговорник, и широм земље.

– У Србији од 1.533 основне и средње школе свега 360 има салу за физичко, што значи да већина младих тог узраста нема могућности за редовне спортске активности. Влада Србије усвојила је стратегију Министарства спорта и омладине да се убудуће граде мале и јевтиније сале. А од фероцементних хала, које могу послужити за кошарку, одбојку, рукомет, тенис…, као и за базен, нема јевтинијих – објашњава инж. Милинковић.

Одушевљење са којим овај зналац многих струка и вештина говори о плановима за свој најновији изум, фероцементне грађевине, готово да нам пред очима осликава будућност на коју ћемо још дуго чекати: зелену, чисту планету, прекривену ниским белим осунчаним куполама. Том идиличном призору недостаје још само цвеће – али Милинковић је и о томе мислио. Доскора је на имању у Бољевцима узгајао украсне сунцокрете, толико успешно, да их је извозио и у Холандију.

Са тим је сад готово. Земљиште је препуштено неком другом биљу и, наравно, „свемирцима“ из чијег ждрела сваког дана мали црвени багери износе нове плоче од фероцемента.