Лет супа никога не оставља равнодушним

Белоглави суп, моћни владар стена и неба изнад кањона Увца и Трешњице, могао би да се из западне Србије насели и на исток наше земље у Сићевачку клисуру, из које је пре 68 година нестао. Његов повратак у ове пределе циљ је акције коју започели чланови Фондације за заштиту птица грабљивица и Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”, али и мештана Сићева и оближње Нишке Бање и Беле Паланке.

Места и воље за овај подухват има. Важно је још да подршку да држава и ресорно министарство, па да се крене у један од врло важних еколошких, туристичких, али привредних пројеката. Јер где год се појавио белоглави суп, симбол са застава немањићке Србије, тај крај је живнуо.

– Белоглави суп је некада насељавао ову клисуру, али је крајем педесетих година прошлог века почело масовно тровање вукова и шакала ради смањења бројности, па је на тај начин истребљен и суп. Последњи суп у Србији нађен је овде и као пиле предат у зоо-врт у Београду. Та јединка је, што је тада била пракса, замењена за неку егзотичну животињу. Ми смо претходних година успели супове да вратимо у Увац и Трешњицу, али желимо његов повратак овде јер имамо услове за њихов несметан развој – рекао је орнитолог др Саша Маринковић из Фондације за заштиту птица грабљивица.

Оно што Сићевачку клисуру препоручује за нови-стари дом суповима је то што у околним местима постоје кланице. Стварањем птичје колоније кланичари би се решили отпада, који сада углавном завршава на дивљим депонијама, а лешинари би имали чиме да се хране. Из клисуре је сада због отварања ауто-пута према Софији измештен тешки саобраћај, па је у кањону мирније – што суповима одговара.

Да је суп некада крстарио небеским сводом изнад клисуре, потврдио је и Ивица Радуловић из села Градишта, у чијој близини би требало да буде оформљено хранилиште.

– Супова је било до 1957. године. Био сам мали, али ми је слика те моћне птице остала у сећању. Нажалост, он је у нашем крају истребљен, али се надам да ће поново бити враћен, што ће пуно значити за наша села која су готово пуста – рекао је он.

Како истиче Саша Маринковић, сада је од 16 врста лешинара 15 пред истребљењем, а они су саставни део природе и њени чистачи. Када их нема, шире се различите болести од који могу да оболе и људи.

– Пример за то је и Индија, где скоро нема лешинара и где је због тога повећана смртност људи за пет одсто. Процењено је и да је Индија због недостатка лешинара годишње има штету у износу од 38 милијарди долара – наводи Маринковић и наглашава да ова моћна птица – симбол нетакнуте природе – има национални, образовни, естетски, санитарни и економски значај.

Србија је успела супа да врати и већ четврт века брине о њему и сада има највећу популацију супова на Балкану. Супови из Увца населили су земље у региону, али их има и у другим крајевима света – у Израелу, Јордану, Саудијској Арабији... Стижу и до Кавказа.

– У Увцу се годинама повећава број супова и сада бројимо негде око 400 јединки. Многи од њих праве нове колоније, па их има их у Ариљу, уз Рзав, у Прибоју, Доброселици, на Милешевки... Ваљало би да се населе и овде где су били домаћини и господари неба – рекао је Никола Шапоњић, в. д. директора Специјалног резервата Увац.

Свако ко види супа када рашири крила, а посебно када лети, не може да остане равнодушан. То потврђује и др Ирена Хрибшек из Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”.

– Када га видите у ваздуху, изгледа моћно, савршено. Његов распон крила је скоро три метра, али он не маше пуно њима, па имате осећај да лебди и да је летење најлакша ствар на свету. Он је уметничко дело природе – рекла је Хрибшекова.

Према речима Душана Смиљанића из удружења „Via militaris” из Сићева, које се годинама бави заштитом Сићевачке клисуре, довођење белоглавог супа био би један од највећих потенцијала за овај крај.

– Не само у туристичком смислу већ би то био пун погодак и за будуће генерације. Спремни смо да помогнемо, добри смо домаћини, али смо и неко ко са својим знањем може да изађе у сусрет када је реч о познавању терена – рекао је Смиљанић.

Жарко Мартиновић, председник Савета мештана Сићева, каже да би повратак белоглавог супа у њихов крај била сензација не само за Сићево већ и за цео нишки регион.

– Подржаћемо овај пројекат и искрено се надамо да ћемо ускоро видети белоглавог супа на нашем небу. Имамо шта да понудимо супу, али и људима који дођу у наш крај. Овде се налази чувена пећина Баланица, римски пут, познати смо по добром вину, ликовној колонији, хидроелектрани из тридесетих година која још увек ради... – рекао је Мартиновић.

Фосил вилице међу најстаријим

Пећина Мала Баланица је палеоантроплошко и археолошко налазиште смештено 100 метара изнад Нишаве, испод села Сићево. Овде је откривен фосил вилице прачовека. Пронађена вилица спада међу најстарије европске фосиле хоминина, људске врсте, која је претходила неандерталцу. Утврђено је да је стара најмање 397.000 година, па спада у један је од три најстарија пронађена људска остатка, стоји на сајту Сићева.

Тесла – почасни становник

Три године после изградње Хидроелектране на Нијагари, по идеји Николе Тесле, почели су радови на изградњи електричне централе „Света Петка” у селу Островица у Сићевачкој клисури. Она је трећа најстарија хидроелектрана у Србији. Тадашњи председник општине Сићево и пријатељ Николе Тесле Матеја Радојковић, из захвалности, уручио му је у Београду 1892. године документ којим је Тесла постао почасни становник Сићева.

Колонија по идеји Надежде Петровић

У Сићеву се и даље организује ликовна колонија која наставља традицију Прве уметничке колоније настале 1905. године по идеји познате српске сликарке Надежде Петровић. Идеја о заједничком боравку и раду уметника у природи припада епохи инпресионизма и настала је тридесетих година 19. века у Француској (Барбизон) и Енглеској (Глазгов). На Балкану је први пример таквог окупљана управо био у Сићеву.