Када се надамо добром ‒ срећа је увек уз нас

Гошћа „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” била је Маја Огњеновић, једна од најбољих српских одбојкашица свих времена. Једна је од малобројних спортисткиња која је учествовала пет пута на олимпијским играма, са којих је донела једну сребрну и једну бронзану медаљу. Освајала је медаље и на светским првенствима, док са европских има шест одличја. Каријеру је почела у зрењанинском „Поштару”, а затим је играла у бројним домаћим и иностраним клубовима… Играла је у Румунији, Италији, Грчкој, Турској, Пољској, Русији. Освојила је златну медаљу на Светском првенству 2018. године у Јапану, прву у историји српске одбојке. Својевремено је била проглашена за најбољу техничарку у Европској лиги, као и на Европском првенству 2011. године. Била је капитен наше репрезентације и миљеница играчица, али и читаве нације.

‒ Ово лето је практично било моје прво слободно лето после толико година играња за репрезентацију. Дошао је момент прошле године на Олимпијским играма у Паризу да се опростим од националног дреса, тако да је ово лето за мене било онако поприлично чудно с тачке гледишта мојих обавеза, јер их практично није било. Искористила сам претходни период да се одморим, да се видим са пријатељима, да више времена проводим са породицом, да путујем и баш сам уживала у свему томе. Увек ми мањка слободно време – истакла је Огњеновићева.

Истиче да свој животни пут не би променила, чак ниједан корак, колико год да је у одређеним моментима и каријере и живота сматрала да је нешто могло да буде другачије.

‒ Не бих ништа променила. Мислим да је баш у томе и нека драж. Љубав, вера и нада стварно побеђују све и да када имамо љубав и када имамо у веру у било шта што радимо и када се надамо добром, онда је срећа ту увек уз нас – сматра наша саговорница.

У животу професионалног спортисте много значи подршка партнера који разуме све оно што носи такав начин живота, истиче Огњеновићева.

‒ Свакако да је тај емотивно-партнерски однос код нас врло специфичан управо због динамике нашег посла. Наше везе, бракови нису оно што сви други људи имају. Врло је изазовно, врло је тешко, али опет наћи партнера који то све разуме и који то све може да следи, верујем да је могуће и верујем да свако од нас може да нађе неку такву особу – додаје Огњеновићева.

Открила је да је 2017. године размишљала да одустане од одбојке. 

‒ Било је Европско првенство и у разговору са селектором сам донела ту одлуку, јер нисам могла да се мотивишем. И 2016. сам имала неко благо најављивање повлачења из репрезентације. Био је логичан след, јер смо само годину раније освојиле медаљу на ОИ у Рио де Женеиру. Селектор је то препознао да не треба да има у тиму играча који ће бити незадовољан и демотивисан, па смо донели заједничку одлуку. Верујем да је та једна репрезентативна сезона која је била пропуштена уродила плодом. Онда сам 2018. дошла на припреме значајно спремнија и расположенија. Ишли смо на светско првенство где смо освојили злато. Прошлогодишње опраштање би требало да је коначно и да је званично. Иако сам и ове године била на великим мукама и имала сам једну огромну дилему. Тај осећај када ви треба да кажете „не” или „збогом” је поприлично незгодан и тежак. Репрезентација је нешто што је обележило не само моју каријеру већ и мој живот. Али када причам са бившим спортистима или можда са спортистима који су на неком заласку каријера као што сам ја, сви имамо ту неку крилатицу која је иста, то је да ‒ треба знати када стати ‒ додала је наша саговорница.

У подкасту је нагласила и да када јој је тешко – прво позове тату.

‒ Тата је фигура која ми је важна. Зовем га после неке изгубљене утакмице или неког неуспеха. Када су неке емотивне ствари у питању, онда зовем маму и сестру. И брат је увек ту… Породица је та која има највише разумевања за све и у којој имам највећи ослонац – каже Маја Огњеновић.

Красе је, каже, две особине – истрајност и упорност.

‒ Истрајност генерално као особина која је важна, да не кажем сад круцијална, али шта год да радимо у животу ако нисмо довољно истрајни, мислим да онда све некако пада у воду. Откад сам била мала имала сам изражену ту особину уз упорност, наравно и то стварно издвајам као две особине без којих мислим да не бих достигла све ово што јесам. Када год ми је било тешко, када год сам имала период у каријери, када сам била можда на ивици да ли да одустанем, да ли су то били избори клубова, да ли су то били неуспеси, да ли су то биле нека моја лична незадовољства, увек ми је то негде било у глави и откуцавало је, нешто ми је говорило да морам да истрајем – наводи Огњеновићева.

Пријатељи је сматрају неустрашивом…

‒ Моја другарица Гоца увек каже да не зна да ли постоји нешто чега се ја плашим… А ја сам из страха у ствари налазила снагу и у мени је страх у ствари била емоција која ме је гурала напред… Никада нисам имала трему у животу и када су неке важне биле одлуке, утакмице, кључни моменти у мечевима, увек сам на те ствари гледала као на изазов. Имала сам једино трему када сам полагала дипломски испит. Завршила сам прво пословну економију, а затим и ДИФ у Новом Саду. Била сам уплашена и паралисана и рекла сам професору да ми је то било горе од борбе за медаљу. Нисам желела да присуствује нико од породице, само професори и ментор – додаје гошћа нашег подкаста.

Када заврши професионалну каријеру, жели да се посвети у раду са децом која желе да се баве одбојком.

‒ Моја тренутна идеја је највише везана за рад са децом. Пре свега зато што обожавам децу, а друго зато што мислим да негде преношење знања може да буде јако леп и с неке стране изазован посао. Да ли ће то подразумевати неку школу спорта, школу одбојке, кампове који ће бити претпостављам уско повезани за моју позицију техничара, видећемо, јер сам ово лето имала прилике да будем на једном таквом кампу и то ме заиста на један посебан начин заинтересовало и заинтригирало. Али дефинитивно ћу остати у спорту, јер је спорт, односно одбојка мој живот и заиста не би било логично да идем било којим другим путем. Желим своји знањем и искуством да допринесем српском спорту – рекла је Огњеновићева.

Појаснила је и да мир проналази у вери и да је то нешто што је спознала у одређеном моменту живота.

‒ Трудим се још увек да учим да следим, да спроводим све што наша вера негде пропагира. То није наравно увек једноставно, али ми изузетно помаже да будем ја у неком свом пре свега душевном миру и да онда из те неке енергије делујем на другим пољима. Најзначајније је можда то да свако има неки мир у души. Не у смислу као сад имам душевни и унутрашњи мир, него када верујем да свако од нас осети потребу за тим да буде сам са собом у миру – додала је наша саговорница.

Водим рачуна о исхрани

Маја Огњеновић је у подкасту говорила и о томе колико води рачуна о исхрани.

‒ Мислим да је то јако важно за једног професионалног спортисту. Пре неколико година сам почела да примењујем неке режиме исхране који мени одговарају, јер није заиста стварно случај да жене у спорту играју у овим годинама у којима сам ја тренутно… Схватила сам колико ми исхрана помаже и колико то доприноси да боље тренирам, да будем негде сачувана од повреда и да издржим захтеван ритам у току сезоне. Имам неке своје ритуале. Класичан доручак нажалост прескачем, већ ујутру попијем неки цеђени сок или смути. Оброк имам негде око 12.30 сати, јер ми се тад завршава јутарњи тренинг. Имам ужину. Онда следи одмор, мало одспавам, а онда око 19 сати имам неку лагану вечеру и наравно другу ужину пред други тренинг. Мени то тако одговара. Мислим да је умереност у исхрани кључна – сматра наша саговорница.

Стрес је највећи непријатељ

Психолози су веома важни за професионалне спортисте, истиче гошћа нашег подкаста, иако их немају сви клубови.

‒ Мој први сусрет са спортском психологијом је био када сам играла у Вакифу, у Истанбулу. Имам саиграчице које нису за такву врсту сарадње, али имају одређену литературу коју читају или неке особе можда од поверења са којима могу да разговарају. Веома је важан разговор са стручним лицима, мислим да је мени то баш значило и деловало је врло позитивно. Дођу та нека презасићења, проблеми са повредама и велики стрес… Стрес је највећи наравно непријатељ и да не кажем окидач, и спортисти се боре са том врстом притиска. То заиста није лако све изнети… Један од мојих највећих проблема је био проблем мотивације. Тада сам се обратила психологу, који ме је посаветовао и рекао ми доста тога корисног. Након тога сам ту кризу врло успешно пребродила зато што сам схватила да је то само био један период који је потпуно био оправдан, јер сам ја ту негде и себе кривила… Просто је дошло до тог менталног засићења и до физичког замора ‒ навела је наша саговорница.

Тркнула сам на сестрину свадбу

Многе одлуке које су јој тешко пале донела је због бављења професионалним спортом.

‒ Било је пуно тешких одлука. Једна од прекретница је била та да када сам дошла у Црвену Звезду морала сам да се пребацим на ванредно школовање. То је апсолутно било против свих мојих начела и нисам заиста то тако замишљала, јер потичем из породице где је образовање увек било на првом месту. Ја сам неко ко је био добар ђак и волела сам школу, нисам хтела да напустим школу. Морала сам ванредно да завршим Зрењанинску гимназију. Школовање сам завршила годину дана после моје генерације и упис на факултет се десио тек после пар година зато што то моје професионалне обавезе нису дозвољавале. Срећа је била зато што сам имала пријатеље тада у Београду који су уписали факултет, па је тај мој долазак у Београд био мало ублажен… Ипак, као професионални спортиста сам многе ствари пропустила, на пример екскурзије. Сећам се да сам била у карантину са репрезентацијом када ми се сестра удавала, па ме је селектор пустио на кратко и тражио да се вратим до један, два. Отишла сам брзински на сестрину свадбу и вратила се у хотел у карантин… Професионални спорт сам по себи изискује једну заиста велику жртву и свако од нас је прошао кроз то – додаје Огњеновићева.