Kada se nadamo dobrom ‒ sreća je uvek uz nas

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Maja Ognjenović, jedna od najboljih srpskih odbojkašica svih vremena. Jedna je od malobrojnih sportistkinja koja je učestvovala pet puta na olimpijskim igrama, sa kojih je donela jednu srebrnu i jednu bronzanu medalju. Osvajala je medalje i na svetskim prvenstvima, dok sa evropskih ima šest odličja. Karijeru je počela u zrenjaninskom „Poštaru”, a zatim je igrala u brojnim domaćim i inostranim klubovima… Igrala je u Rumuniji, Italiji, Grčkoj, Turskoj, Poljskoj, Rusiji. Osvojila je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 2018. godine u Japanu, prvu u istoriji srpske odbojke. Svojevremeno je bila proglašena za najbolju tehničarku u Evropskoj ligi, kao i na Evropskom prvenstvu 2011. godine. Bila je kapiten naše reprezentacije i miljenica igračica, ali i čitave nacije.

‒ Ovo leto je praktično bilo moje prvo slobodno leto posle toliko godina igranja za reprezentaciju. Došao je moment prošle godine na Olimpijskim igrama u Parizu da se oprostim od nacionalnog dresa, tako da je ovo leto za mene bilo onako poprilično čudno s tačke gledišta mojih obaveza, jer ih praktično nije bilo. Iskoristila sam prethodni period da se odmorim, da se vidim sa prijateljima, da više vremena provodim sa porodicom, da putujem i baš sam uživala u svemu tome. Uvek mi manjka slobodno vreme – istakla je Ognjenovićeva.

Ističe da svoj životni put ne bi promenila, čak nijedan korak, koliko god da je u određenim momentima i karijere i života smatrala da je nešto moglo da bude drugačije.

‒ Ne bih ništa promenila. Mislim da je baš u tome i neka draž. Ljubav, vera i nada stvarno pobeđuju sve i da kada imamo ljubav i kada imamo u veru u bilo šta što radimo i kada se nadamo dobrom, onda je sreća tu uvek uz nas – smatra naša sagovornica.

U životu profesionalnog sportiste mnogo znači podrška partnera koji razume sve ono što nosi takav način života, ističe Ognjenovićeva.

‒ Svakako da je taj emotivno-partnerski odnos kod nas vrlo specifičan upravo zbog dinamike našeg posla. Naše veze, brakovi nisu ono što svi drugi ljudi imaju. Vrlo je izazovno, vrlo je teško, ali opet naći partnera koji to sve razume i koji to sve može da sledi, verujem da je moguće i verujem da svako od nas može da nađe neku takvu osobu – dodaje Ognjenovićeva.

Otkrila je da je 2017. godine razmišljala da odustane od odbojke. 

‒ Bilo je Evropsko prvenstvo i u razgovoru sa selektorom sam donela tu odluku, jer nisam mogla da se motivišem. I 2016. sam imala neko blago najavljivanje povlačenja iz reprezentacije. Bio je logičan sled, jer smo samo godinu ranije osvojile medalju na OI u Rio de Ženeiru. Selektor je to prepoznao da ne treba da ima u timu igrača koji će biti nezadovoljan i demotivisan, pa smo doneli zajedničku odluku. Verujem da je ta jedna reprezentativna sezona koja je bila propuštena urodila plodom. Onda sam 2018. došla na pripreme značajno spremnija i raspoloženija. Išli smo na svetsko prvenstvo gde smo osvojili zlato. Prošlogodišnje opraštanje bi trebalo da je konačno i da je zvanično. Iako sam i ove godine bila na velikim mukama i imala sam jednu ogromnu dilemu. Taj osećaj kada vi treba da kažete „ne” ili „zbogom” je poprilično nezgodan i težak. Reprezentacija je nešto što je obeležilo ne samo moju karijeru već i moj život. Ali kada pričam sa bivšim sportistima ili možda sa sportistima koji su na nekom zalasku karijera kao što sam ja, svi imamo tu neku krilaticu koja je ista, to je da ‒ treba znati kada stati ‒ dodala je naša sagovornica.

U podkastu je naglasila i da kada joj je teško – prvo pozove tatu.

‒ Tata je figura koja mi je važna. Zovem ga posle neke izgubljene utakmice ili nekog neuspeha. Kada su neke emotivne stvari u pitanju, onda zovem mamu i sestru. I brat je uvek tu… Porodica je ta koja ima najviše razumevanja za sve i u kojoj imam najveći oslonac – kaže Maja Ognjenović.

Krase je, kaže, dve osobine – istrajnost i upornost.

‒ Istrajnost generalno kao osobina koja je važna, da ne kažem sad krucijalna, ali šta god da radimo u životu ako nismo dovoljno istrajni, mislim da onda sve nekako pada u vodu. Otkad sam bila mala imala sam izraženu tu osobinu uz upornost, naravno i to stvarno izdvajam kao dve osobine bez kojih mislim da ne bih dostigla sve ovo što jesam. Kada god mi je bilo teško, kada god sam imala period u karijeri, kada sam bila možda na ivici da li da odustanem, da li su to bili izbori klubova, da li su to bili neuspesi, da li su to bile neka moja lična nezadovoljstva, uvek mi je to negde bilo u glavi i otkucavalo je, nešto mi je govorilo da moram da istrajem – navodi Ognjenovićeva.

Prijatelji je smatraju neustrašivom…

‒ Moja drugarica Goca uvek kaže da ne zna da li postoji nešto čega se ja plašim… A ja sam iz straha u stvari nalazila snagu i u meni je strah u stvari bila emocija koja me je gurala napred… Nikada nisam imala tremu u životu i kada su neke važne bile odluke, utakmice, ključni momenti u mečevima, uvek sam na te stvari gledala kao na izazov. Imala sam jedino tremu kada sam polagala diplomski ispit. Završila sam prvo poslovnu ekonomiju, a zatim i DIF u Novom Sadu. Bila sam uplašena i paralisana i rekla sam profesoru da mi je to bilo gore od borbe za medalju. Nisam želela da prisustvuje niko od porodice, samo profesori i mentor – dodaje gošća našeg podkasta.

Kada završi profesionalnu karijeru, želi da se posveti u radu sa decom koja žele da se bave odbojkom.

‒ Moja trenutna ideja je najviše vezana za rad sa decom. Pre svega zato što obožavam decu, a drugo zato što mislim da negde prenošenje znanja može da bude jako lep i s neke strane izazovan posao. Da li će to podrazumevati neku školu sporta, školu odbojke, kampove koji će biti pretpostavljam usko povezani za moju poziciju tehničara, videćemo, jer sam ovo leto imala prilike da budem na jednom takvom kampu i to me zaista na jedan poseban način zainteresovalo i zaintrigiralo. Ali definitivno ću ostati u sportu, jer je sport, odnosno odbojka moj život i zaista ne bi bilo logično da idem bilo kojim drugim putem. Želim svoji znanjem i iskustvom da doprinesem srpskom sportu – rekla je Ognjenovićeva.

Pojasnila je i da mir pronalazi u veri i da je to nešto što je spoznala u određenom momentu života.

‒ Trudim se još uvek da učim da sledim, da sprovodim sve što naša vera negde propagira. To nije naravno uvek jednostavno, ali mi izuzetno pomaže da budem ja u nekom svom pre svega duševnom miru i da onda iz te neke energije delujem na drugim poljima. Najznačajnije je možda to da svako ima neki mir u duši. Ne u smislu kao sad imam duševni i unutrašnji mir, nego kada verujem da svako od nas oseti potrebu za tim da bude sam sa sobom u miru – dodala je naša sagovornica.

Vodim računa o ishrani

Maja Ognjenović je u podkastu govorila i o tome koliko vodi računa o ishrani.

‒ Mislim da je to jako važno za jednog profesionalnog sportistu. Pre nekoliko godina sam počela da primenjujem neke režime ishrane koji meni odgovaraju, jer nije zaista stvarno slučaj da žene u sportu igraju u ovim godinama u kojima sam ja trenutno… Shvatila sam koliko mi ishrana pomaže i koliko to doprinosi da bolje treniram, da budem negde sačuvana od povreda i da izdržim zahtevan ritam u toku sezone. Imam neke svoje rituale. Klasičan doručak nažalost preskačem, već ujutru popijem neki ceđeni sok ili smuti. Obrok imam negde oko 12.30 sati, jer mi se tad završava jutarnji trening. Imam užinu. Onda sledi odmor, malo odspavam, a onda oko 19 sati imam neku laganu večeru i naravno drugu užinu pred drugi trening. Meni to tako odgovara. Mislim da je umerenost u ishrani ključna – smatra naša sagovornica.

Stres je najveći neprijatelj

Psiholozi su veoma važni za profesionalne sportiste, ističe gošća našeg podkasta, iako ih nemaju svi klubovi.

‒ Moj prvi susret sa sportskom psihologijom je bio kada sam igrala u Vakifu, u Istanbulu. Imam saigračice koje nisu za takvu vrstu saradnje, ali imaju određenu literaturu koju čitaju ili neke osobe možda od poverenja sa kojima mogu da razgovaraju. Veoma je važan razgovor sa stručnim licima, mislim da je meni to baš značilo i delovalo je vrlo pozitivno. Dođu ta neka prezasićenja, problemi sa povredama i veliki stres… Stres je najveći naravno neprijatelj i da ne kažem okidač, i sportisti se bore sa tom vrstom pritiska. To zaista nije lako sve izneti… Jedan od mojih najvećih problema je bio problem motivacije. Tada sam se obratila psihologu, koji me je posavetovao i rekao mi dosta toga korisnog. Nakon toga sam tu krizu vrlo uspešno prebrodila zato što sam shvatila da je to samo bio jedan period koji je potpuno bio opravdan, jer sam ja tu negde i sebe krivila… Prosto je došlo do tog mentalnog zasićenja i do fizičkog zamora ‒ navela je naša sagovornica.

Trknula sam na sestrinu svadbu

Mnoge odluke koje su joj teško pale donela je zbog bavljenja profesionalnim sportom.

‒ Bilo je puno teških odluka. Jedna od prekretnica je bila ta da kada sam došla u Crvenu Zvezdu morala sam da se prebacim na vanredno školovanje. To je apsolutno bilo protiv svih mojih načela i nisam zaista to tako zamišljala, jer potičem iz porodice gde je obrazovanje uvek bilo na prvom mestu. Ja sam neko ko je bio dobar đak i volela sam školu, nisam htela da napustim školu. Morala sam vanredno da završim Zrenjaninsku gimnaziju. Školovanje sam završila godinu dana posle moje generacije i upis na fakultet se desio tek posle par godina zato što to moje profesionalne obaveze nisu dozvoljavale. Sreća je bila zato što sam imala prijatelje tada u Beogradu koji su upisali fakultet, pa je taj moj dolazak u Beograd bio malo ublažen… Ipak, kao profesionalni sportista sam mnoge stvari propustila, na primer ekskurzije. Sećam se da sam bila u karantinu sa reprezentacijom kada mi se sestra udavala, pa me je selektor pustio na kratko i tražio da se vratim do jedan, dva. Otišla sam brzinski na sestrinu svadbu i vratila se u hotel u karantin… Profesionalni sport sam po sebi iziskuje jednu zaista veliku žrtvu i svako od nas je prošao kroz to – dodaje Ognjenovićeva.