Psihoterapija je postala fabrika za štancovanje narcisa

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Stojan Mišić, psihoterapeut i defektolog. U podkastu je bilo reči o partnerskim odnosima, problemima sa kojima se najčešće suočavamo, situacijama u koje „upadamo” jer ne razumemo šta drugi ljudi očekuju od nas, ali i o tome gde najviše grešimo i šta treba da promenimo da bismo imali bolji i kvalitetniji život.

– Parovi greše u mnogim stvarima. Prvo, greše u svojoj emocionalnoj nepismenosti. Ljudi ne znaju kako se osećaju, ne znaju šta se dešava sa njima u datom trenutku, ne znaju da to iskomuniciraju. Krucijalna stvar je da ti znaš šta se dešava sa tobom, kako se osećaš i da to iskomuniciraš. Ako ti to dobro ne uradiš i ako ne prepoznaš kako se osećaš i to iskomuniciraš sa svojim partnerom, on će ući u neka tumačenja koja su vrlo često pogrešna. I onda nastaje jedan rat. I onda pozovu psihoterapeuta koji im kaže da moraju da rade na sebi odvojeno da bi mogli da funkcionišu zajedno. Njima se to ne dopada. Oni hoće neko instant rešenje. Toga nema, jer bi onda bilo prelako. I zato ljudi odustaju. Ubeđeni su da je to kraj. Možda i jeste, ali je pitanje da li su dali sve od sebe. Treba znati da nema pomoći svim parovima. To je zabluda. Neki parovi dođu na terapiju da se lakše rastanu, neki dođu da samo da vide jedno drugo iz jedne druge perspektive. Bračna psihoterapija je psihoterapija sa najmanje uspeha. Često jedno kod drugog drugačije tumače način na koji razgovaramo – istakao je Mišić.

Da li danas lako odustajemo od partnera?

– Meni se čini da lako odustajemo. Ljudi odustaju iz više razloga. Neki jednostavno predugo trpe i sa pravom odustanu, a oni drugi misle da ih tamo negde čeka neki drugačiji, lepši partner koji će sve to poštovati. Nekada to i bude tako, ali uglavnom ne.

Uglavnom onaj koji se rastane ili razvede, pa opet uđe u neku zajednicu naiđe na iste ili slične probleme, jer gde god da odeš – ti ćeš postati ono što jesi. Ne možeš ti sada da pobegneš. Ne možeš da pobegneš od samog sebe. Čini mi se da odustaju zato što misle da im stvari pripadaju samo zato što ih je neko ili ubedio u to ili imaju iluziju neke grandioznosti i da njima to prosto pripada. A niko ne zaslužuje ništa. Moraš da se boriš za neke stvari. Ako hoćeš pare, moraš mnogo da radiš. Ako hoćeš mnogo para, moraš mnogo, mnogo da radiš. Ako hoćeš da imaš dobru vezu, moraš da se oznojiš, da kažeš nešto što ti se ne govori, da radiš nešto što ti se ne radi, nešto i da istrpiš. Trpljenje je sada neki pejorativan termin. Tačno je da nije dobro trpeti nasilje. Ali istrpeti drugačiju potrebu tvog partnera – zašto da ne? – smatra Mišić.

Pitanje je i može li da se vrati strast u dugim vezama.

– Ne. Mislim da je to jako teško. Strast je stvar koja ima rok trajanja i mi možemo da obnovimo strast na jedan drugi način. Svi traže onu strast sa početka veze, a ona nikada ne može da bude baš takva, zato što je u početku ta strast jedan plod projekcije naših želja, potreba... I onda u nekom trenutku mi upoznamo osobu i nema prosto te mistike, više nam nije enigma. Više je ne istražujemo.

Sad moramo da je prihvatimo. I onda se zbog toga ta strast gubi, a ne zato što je život surov ili zato što ja tako kažem. Prosto nema više onog neophodnog sastojka za strast, a to je neznanje, mističnost. To je sada jedan drugi život koji treba da bude pun prihvatanja, ljubavi iz jedne drugačije perspektive – tvrdi gost našeg podkasta.

Da bi neko imao jedan dobar život, za njega je najvažniji izbor partnera.

– Samo kroz partnerstvo možemo da upoznamo sebe i da rastemo. Nema onog „ja” bez „ti”. To ne postoji. Dovoljan nam je jedan partner u koga imamo poverenja i koga volimo da možemo da rastemo kroz ceo život – smatra Mišić.

Stav gosta našeg podkasta je da je psihoterapija postala kao neka fabrika za štancovanje narcisa gde terapeut govori svakom klijentu: „Ma da, ti si to zaslužila. Ti imaš prava. Ti njemu kaži to i to, šta on hoće…” I onda osoba krene kući „nafilovana” i kaže sebi da je terapeut u pravu… A o posledicama niko ne priča. A koje su posledice? Oteraćeš ljude oko sebe, oteraćeš svog partnera. To nije poenta. Ostaćeš sam, sama na ovom svetu. Da ne bi došlo do toga, možeš da se prilagodiš. Sad izgleda da neko ili nema granice ili odlazi potpuno iz nečijeg života. Treba naći balans. Granice su jako apstraktne i veoma je teško objasniti nekome da je granica fleksibilna. Zaista ne znam šta znači kada terapeut kaže klijentu: „Budi najbolja verzija sebe.” Ja sam danas takav kakav jesam i lep sam sam sebi. Zašto mi neko nameće da nisam dovoljno dobar? Ne volim to. Floskula „Budi najbolja verzija sebe” po mom mišljenju je u stvari marketinški trik da se kupe nečiji kursevi, knjige i slično i tada ćeš postati ta verzija. Po meni je to potrošački. Mislim da je dosta toga da nam ljudi pričaju da ne valjamo samo zato što želimo da živimo život nekako. Treba da prihvatimo da neko ima drugačije potrebe od nas i da ne da kažemo: „Tvoja potreba je ovakva ili onakva.” Treba pitati: „Koju ti lepotu vidiš u svemu tome?” Hajde da čujemo jedni druge. I bez obzira na to što smo potpuno različitog obrazovanja i socio-ekonomskog statusa, mi možemo da uspostavimo neki kontakt baš zato što smo različiti i da učimo jedno od drugog – smatra Mišić

Na pitanje da može da vrati vreme da li bi nešto promenio u svom životu, gost našeg podkasta odgovara da ne bi i da bi želeo život onakav kakav je bio do sada.

– Sve bih isto uradio jer plašim se da ako promenim bilo šta, i najmanju stvar, da će to možda uticati na to kako me danas deca maze. Ne bih voleo da se to promeni. Želim da sve bude baš ovako kako jeste, jer mislim da svako na neki način treba da bude tu gde treba da bude, da svi manje-više dobijamo ono što nam pripada. To može zvučati jako surovo, ali nepravda je prisutna. A šta mi radimo s tom nepravdom je posebno pitanje. Postoje ljudi u našim životima koji su nam jako važni. Meni je svakako to moj ujak Srđan Micić, koji je dosta uticao na to da budem ono što sam danas. On je imao strpljenje da me sluša… Uvek se setim dede i babe, koji su mi dosta značili, a dešava se i da mudre misli bake često citiram. Ona je insistirala na tome da učim jer je bitno da završim školu i fakultet, ali i da je važno da radim stvari koje volim i da nikome ne budem dužan. Što sam stariji, to mi je sve jasnije. Sada mi to sve ima mnogo više smisla – naglasio je Mišić. 

Šta kažemo, a šta zapravo mislimo

U vezi ili braku dešava se da jedan partner nešto kaže, a da drugi pogrešno to tumači, zbog čega nastaju problemi.

– Problem je način na koji razgovaramo. To su tako neke banalne stvari – od toga zašto neko baš sada pere sudove, preko pitanja: „A gde ćeš sada? Bio si tamo juče.” Iza svih tih pitanja stoje neke druge, mnogo jače potrebe koje mi uglavnom zbog stida ne izgovaramo.

Kada te neko pita: „Pa gde ćeš sad opet?”, uglavnom misli „Nesiguran sam, plašim se” ili „Nedostaješ mi.” Teško govorimo o svojim osećanjima. Stidimo se, ali i ne znamo šta je to. Ne znamo da iskažemo šta osećamo – ističe Mišić.

Kažnjavanje ćutanjem

Stojan Mišić ističe da je najopasnija stvar koju roditelj može da uradi detetu je kažnjavanje ćutanjem.

– Mislim da je jako užasno da ćutiš i ne priznaš da neko postoji.

Ljudi to rade zato što su nemoćni. Bolje od toga je i da se posvađaju nego da ćute. Nedavno me je neko pitao: „Kako da se ne svađam pred decom?” Ne kažem da neko treba da bude fizički nasilan, to nikako, ali mislim da deca treba da čuju konstruktivni konflikt. Zašto? Zašto što to dete treba da nauči negde šta je to. Zato što ne znaju šta je to onda imamo generaciju dece koja kada uđu u konflikt ne znaju da se izbore za sebe – naglasio je Mišić.

Žena koja navija za Partizan ne želi da bude sa muškarcem koji navija za Zvezdu

Kada najčešće ljudi odlaze iz nekog partnerskog odnosa?

– Retko ko će otići iz odnosa koji nije dobar, ali nije ni loš. Ljudi odlaze onda kada ih nešto mnogo boli. Ako su u nekom odnosu koji je prihvatljiv, u većini slučajeva će ostati, zato što im prija pažnja. Kad je neko tu, imamo neki utisak da vredimo. A šta nas najviše boli? Najviše nas boli da odustanemo od naše iluzije da je partner baš takav kakvi smo mislili da treba da bude. Najviše nas boli to da sada prihvatimo da nećemo imati onakav život kakav smo zamislili. I onda, umesto da to prihvatimo, onda idemo da tražimo nešto drugo. Problem je što danas ljudi imaju dosta kriterijuma koje očekuju da partner ima. Na primer, žene traže muškarca koji je lep, pametan, bogat, zgodan i koji voli da putuje, da sluša istu muziku… Deluje kao naučna fantastika da će neko da ispuni baš sve kriterijem. Dešava se i da žene koje su zakleti navijači Partizana ne mogu da budu sa muškarcima koji navijaju za Crvenu zvezdu.

Iz prakse mogu da zaključim da većina žena hoće muškarca koji je loš, ali koji će biti dobar prema njoj. I svaki muškarac hoće dobru devojku, dobru ženu koja će biti u određenim segmentima „loša” za njega – naveo je gost našeg podkasta.