Психотерапија је постала фабрика за штанцовање нарциса

Гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је Стојан Мишић, психотерапеут и дефектолог. У подкасту је било речи о партнерским односима, проблемима са којима се најчешће суочавамо, ситуацијама у које „упадамо” јер не разумемо шта други људи очекују од нас, али и о томе где највише грешимо и шта треба да променимо да бисмо имали бољи и квалитетнији живот.

– Парови греше у многим стварима. Прво, греше у својој емоционалној неписмености. Људи не знају како се осећају, не знају шта се дешава са њима у датом тренутку, не знају да то искомуницирају. Круцијална ствар је да ти знаш шта се дешава са тобом, како се осећаш и да то искомуницираш. Ако ти то добро не урадиш и ако не препознаш како се осећаш и то искомуницираш са својим партнером, он ће ући у нека тумачења која су врло често погрешна. И онда настаје један рат. И онда позову психотерапеута који им каже да морају да раде на себи одвојено да би могли да функционишу заједно. Њима се то не допада. Они хоће неко инстант решење. Тога нема, јер би онда било прелако. И зато људи одустају. Убеђени су да је то крај. Можда и јесте, али је питање да ли су дали све од себе. Треба знати да нема помоћи свим паровима. То је заблуда. Неки парови дођу на терапију да се лакше растану, неки дођу да само да виде једно друго из једне друге перспективе. Брачна психотерапија је психотерапија са најмање успеха. Често једно код другог другачије тумаче начин на који разговарамо – истакао је Мишић.

Да ли данас лако одустајемо од партнера?

– Мени се чини да лако одустајемо. Људи одустају из више разлога. Неки једноставно предуго трпе и са правом одустану, а они други мисле да их тамо негде чека неки другачији, лепши партнер који ће све то поштовати. Некада то и буде тако, али углавном не.

Углавном онај који се растане или разведе, па опет уђе у неку заједницу наиђе на исте или сличне проблеме, јер где год да одеш – ти ћеш постати оно што јеси. Не можеш ти сада да побегнеш. Не можеш да побегнеш од самог себе. Чини ми се да одустају зато што мисле да им ствари припадају само зато што их је неко или убедио у то или имају илузију неке грандиозности и да њима то просто припада. А нико не заслужује ништа. Мораш да се бориш за неке ствари. Ако хоћеш паре, мораш много да радиш. Ако хоћеш много пара, мораш много, много да радиш. Ако хоћеш да имаш добру везу, мораш да се ознојиш, да кажеш нешто што ти се не говори, да радиш нешто што ти се не ради, нешто и да истрпиш. Трпљење је сада неки пејоративан термин. Тачно је да није добро трпети насиље. Али истрпети другачију потребу твог партнера – зашто да не? – сматра Мишић.

Питање је и може ли да се врати страст у дугим везама.

– Не. Мислим да је то јако тешко. Страст је ствар која има рок трајања и ми можемо да обновимо страст на један други начин. Сви траже ону страст са почетка везе, а она никада не може да буде баш таква, зато што је у почетку та страст један плод пројекције наших жеља, потреба... И онда у неком тренутку ми упознамо особу и нема просто те мистике, више нам није енигма. Више је не истражујемо.

Сад морамо да је прихватимо. И онда се због тога та страст губи, а не зато што је живот суров или зато што ја тако кажем. Просто нема више оног неопходног састојка за страст, а то је незнање, мистичност. То је сада један други живот који треба да буде пун прихватања, љубави из једне другачије перспективе – тврди гост нашег подкаста.

Да би неко имао један добар живот, за њега је најважнији избор партнера.

– Само кроз партнерство можемо да упознамо себе и да растемо. Нема оног „ја” без „ти”. То не постоји. Довољан нам је један партнер у кога имамо поверења и кога волимо да можемо да растемо кроз цео живот – сматра Мишић.

Став госта нашег подкаста је да је психотерапија постала као нека фабрика за штанцовање нарциса где терапеут говори сваком клијенту: „Ма да, ти си то заслужила. Ти имаш права. Ти њему кажи то и то, шта он хоће…” И онда особа крене кући „нафилована” и каже себи да је терапеут у праву… А о последицама нико не прича. А које су последице? Отераћеш људе око себе, отераћеш свог партнера. То није поента. Остаћеш сам, сама на овом свету. Да не би дошло до тога, можеш да се прилагодиш. Сад изгледа да неко или нема границе или одлази потпуно из нечијег живота. Треба наћи баланс. Границе су јако апстрактне и веома је тешко објаснити некоме да је граница флексибилна. Заиста не знам шта значи када терапеут каже клијенту: „Буди најбоља верзија себе.” Ја сам данас такав какав јесам и леп сам сам себи. Зашто ми неко намеће да нисам довољно добар? Не волим то. Флоскула „Буди најбоља верзија себе” по мом мишљењу је у ствари маркетиншки трик да се купе нечији курсеви, књиге и слично и тада ћеш постати та верзија. По мени је то потрошачки. Мислим да је доста тога да нам људи причају да не ваљамо само зато што желимо да живимо живот некако. Треба да прихватимо да неко има другачије потребе од нас и да не да кажемо: „Твоја потреба је оваква или онаква.” Треба питати: „Коју ти лепоту видиш у свему томе?” Хајде да чујемо једни друге. И без обзира на то што смо потпуно различитог образовања и социо-економског статуса, ми можемо да успоставимо неки контакт баш зато што смо различити и да учимо једно од другог – сматра Мишић

На питање да може да врати време да ли би нешто променио у свом животу, гост нашег подкаста одговара да не би и да би желео живот онакав какав је био до сада.

– Све бих исто урадио јер плашим се да ако променим било шта, и најмању ствар, да ће то можда утицати на то како ме данас деца мазе. Не бих волео да се то промени. Желим да све буде баш овако како јесте, јер мислим да свако на неки начин треба да буде ту где треба да буде, да сви мање-више добијамо оно што нам припада. То може звучати јако сурово, али неправда је присутна. А шта ми радимо с том неправдом је посебно питање. Постоје људи у нашим животима који су нам јако важни. Мени је свакако то мој ујак Срђан Мицић, који је доста утицао на то да будем оно што сам данас. Он је имао стрпљење да ме слуша… Увек се сетим деде и бабе, који су ми доста значили, а дешава се и да мудре мисли баке често цитирам. Она је инсистирала на томе да учим јер је битно да завршим школу и факултет, али и да је важно да радим ствари које волим и да никоме не будем дужан. Што сам старији, то ми је све јасније. Сада ми то све има много више смисла – нагласио је Мишић. 

Шта кажемо, а шта заправо мислимо

У вези или браку дешава се да један партнер нешто каже, а да други погрешно то тумачи, због чега настају проблеми.

– Проблем је начин на који разговарамо. То су тако неке баналне ствари – од тога зашто неко баш сада пере судове, преко питања: „А где ћеш сада? Био си тамо јуче.” Иза свих тих питања стоје неке друге, много јаче потребе које ми углавном због стида не изговарамо.

Када те неко пита: „Па где ћеш сад опет?”, углавном мисли „Несигуран сам, плашим се” или „Недостајеш ми.” Тешко говоримо о својим осећањима. Стидимо се, али и не знамо шта је то. Не знамо да искажемо шта осећамо – истиче Мишић.

Кажњавање ћутањем

Стојан Мишић истиче да је најопаснија ствар коју родитељ може да уради детету је кажњавање ћутањем.

– Мислим да је јако ужасно да ћутиш и не признаш да неко постоји.

Људи то раде зато што су немоћни. Боље од тога је и да се посвађају него да ћуте. Недавно ме је неко питао: „Како да се не свађам пред децом?” Не кажем да неко треба да буде физички насилан, то никако, али мислим да деца треба да чују конструктивни конфликт. Зашто? Зашто што то дете треба да научи негде шта је то. Зато што не знају шта је то онда имамо генерацију деце која када уђу у конфликт не знају да се изборе за себе – нагласио је Мишић.

Жена која навија за Партизан не жели да буде са мушкарцем који навија за Звезду

Када најчешће људи одлазе из неког партнерског односа?

– Ретко ко ће отићи из односа који није добар, али није ни лош. Људи одлазе онда када их нешто много боли. Ако су у неком односу који је прихватљив, у већини случајева ће остати, зато што им прија пажња. Кад је неко ту, имамо неки утисак да вредимо. А шта нас највише боли? Највише нас боли да одустанемо од наше илузије да је партнер баш такав какви смо мислили да треба да буде. Највише нас боли то да сада прихватимо да нећемо имати онакав живот какав смо замислили. И онда, уместо да то прихватимо, онда идемо да тражимо нешто друго. Проблем је што данас људи имају доста критеријума које очекују да партнер има. На пример, жене траже мушкарца који је леп, паметан, богат, згодан и који воли да путује, да слуша исту музику… Делује као научна фантастика да ће неко да испуни баш све критеријем. Дешава се и да жене које су заклети навијачи Партизана не могу да буду са мушкарцима који навијају за Црвену звезду.

Из праксе могу да закључим да већина жена хоће мушкарца који је лош, али који ће бити добар према њој. И сваки мушкарац хоће добру девојку, добру жену која ће бити у одређеним сегментима „лоша” за њега – навео је гост нашег подкаста.