Рад министарстава под лупом

„Нисам, Ђуро, задовољан ангажманом људи у влади и то ћу Вам сада рећи у лице. Не морам да Вам говорим да ја знам колико Вам људи проводе времена у влади. То је срамота. То је све што имам да Вам кажем.”

Овим речима, упућеним председнику владе и члановима кабинета, председник Србије недавно је подсетио јавност на једно од кључних питања нашег политичког живота – питање одговорности и ефикасности државне управе. Његова порука није била пука критика, већ сигнал да се од министара очекује нова радна култура: више времена у институцијама, више излазака на терен и, што је најважније, мерљиви резултати који су видљиви грађанима.

Државна управа су наука, пракса, вештина, уметност и занат. А реч министар потиче од латинског „minister” и значи „слуга”. У својој изворној суштини, министри нису господари, већ „слуге напретка” – они који су дужни да јавни интерес ставе испред личних амбиција. Сетимо се Нушића који је духовито записао да „таленат без протекције остаје у сенци, а протекција и без талента стиже до министарске фотеље” – и та мисао је, ево, и после више од једног века жива. Стога би рад министара требало мерити по томе шта су учинили да грађани живе боље, да привреда има стабилније услове и да држава постане ефикаснији сервис. Управо зато је мерење рада министара уједно и питање добробити грађана, а посебно у ситуацији када опозиција и тајни покрети блокадера не нуде алтернативу програму власти.

Држава која усваја законе, али затим не анализира ефекте њихове примене, или не обезбеђује њихову доследну примену, не користи своје пуне капацитете. Како то да нам се често и даље догађа да кандидати за декана факултета или за директора здравствене установе, на пример, буду лица које немају елементарна знања из области управљања, економије или, права, на пример? Да ли постоји веза између научних радова у државним институтима и потреба државе и привреде? Зашто бар не заврше курсеве, да се оспособе за руковођење? Зато је мерење учинка функционера у државној управи и њихових тимова политичко средство првог реда.

Искуства других земаља показују да се трага за решењима, али да и код њих има лутања. У Сједињеним Америчким Државама федералне агенције и даље користе показатеље учинка (performance indicators) – уз реформе које захтевају да „сјајне оцене” буду реалне, а да запослени који не остварују резултате буду предмет корективних мера. Тим председника Трампа је недавно наложио да се идентификују службеници чије су оцене ниже од „потпуно успешних” (fully successful) у протекле три године. Америчка Канцеларија за ефикасност владе наставља са радом и по одласку Илона Маска са њеног чела. У Великој Британији су министри дуго били обавезани на споразуме о јавним услугама (Public Service Agreements), са јасно дефинисаним циљевима и јавним извештајима. Иако је тај модел укинут 2010. године, данас постоје ресорни планови рада (Single Departmental Plans), који нису једнако обавезујући, али и даље служе као инструмент праћења учинка. У Скандинавији министарства једном годишње подносе транспарентне извештаје, Естонија у реалном времену прати дигитализацију услуга и трајање процедура, док Нови Зеланд примењује буџет добробити (Wellbeing Budget), којим се ефекти мера мере кроз утицај на квалитет живота грађана. Ови модели нису идеални, али су на трагу бољих решења.

У Србији постоје и примери који показују да је могуће унапредити управу. Републички геодетски завод, некада симбол спорости и бирократије, последњих година је убрзао рад захваљујући бољем руковођењу и унапређеним прописима. Слично томе, регионална конференција о Закону о општем управном поступку, коју је, под покровитељством Народне скупштине, у Привредној комори Србије организовала београдска Евросфера, показала је како добре, тако и неке лоше стране важећег законског текста, као и проблеме у примени. Стручњаци из земаља бивше Југославије који су дошли на конференцију указали су да и у њиховим срединама постоје проблеми у управним поступцима који су проузроковани лошим решењима у законима. Ранији сазиви ресорног Министарства државне управе нажалост нису имали слуха да оформе стручну групу да размотри предлоге за побољшање и заузме став. Можда су чекали да им председник Србије лично нареди да раде свој посао. Таквих примера има...

Није све до проф. Ђуре и нивоа његове вештине управљања, нешто је и до именованих кадрова. У кадровској политици је, стога, важно да се оформи јединствена база кадрова у државној управи да би се критеријуми посла довели у равнотежу са капацитетима појединаца. Јединствени портал кадрова, са њиховим плановима и тромесечним извештајима, унапредио би поверење јавности и промовисао би културу одговорности. Тако би се коначно смањили случајеви лоше праксе.

Позив на одговорност не сме да се заустави на министрима: требало би да се прошири и на државне секретаре, помоћнике, секретаре министарстава и саветнике, чији рад је мање видљив, али суштински важан. У ланцу управљања не би требало да буде недодирљивих.

Закључак је јасан: сигнал председника Србије, који има убедљиво највеће поверење грађана, показао је да се од министара очекује више знања, нова култура рада и већа дисциплина. Али једна порука није довољна. Србији је потребна база кадрова који могу да обављају сложене послове у државној управи и механизми за систематско праћење учинка већ именованих, мерење резултата и институционализација правила одговорности. Тако би јавна управа постепено постајала ефикаснији сервис у служби грађана.

*Стручњак за менаџмент државне управе