Велики по туђем иметку

Поучени примером западних индустријалаца и банкара, који су пред кризом затражили и добили помоћ државе, и наше газде су решиле да подсете државу да је дужна да им помогне у часовима невоље. За сада се о пакету помоћи расправља само међу најмоћнијима, а јавност ће бити обавештена када за то дође време. Како то да је држава спремна да помогне богатима, алине и сиромашнима или онима који ће то тек да постану – ретко се питамо. Још ређе је питање зашто се помоћ тражи од државе када су за њу отимачи генерацијског рада Србије – од Мишковића, Костића, Ђунића, Влаховића говорили да је држава непотребан и лош управљач. Или ће влада да плати или ће отпуштања почети, тако ће Мишковић који је завладао на тржишту од осам милиона људи са својих двадесет хиљада запослених наставити да уцењује државу. Као да су и он и сви нови господари Србије почели од нуле и на зеленим ливадама саградили фабрике, пробили путеве, увели струју у свако село, изградили градове и тек онда у њима почели да продају своју робу. Као да су нешто створили, ови људи, велики само по туђем иметку којег су се дочепали, и још већи по похлепи, која их је учинила моралним патуљцима и економским џиновима, уцењиваће Србију, бедно плаћеним, уплашеним, изнуреним радницима преосталим од последњег отпуштања.

Српска приватизација само је један од израза за отмицу, па тако и Мишковић (њега узимам као пример, јер је највећи, али нипошто једини) коме ако ствари крену лоше – узеће за таоце баш оне које је већ отео, оне који су без заштите, своје раднике. Ако не добије још новца којим ће консолидовати империју чија је величина апсолутно неодржива у стопостотном власништву једне породице и чија величина и разнородност могу бити објашњене само патолошком похлепом, а никако економијом, ако му држава, дакле, не плати да сачува све што је до сада по безобразно ниским ценама отео од те исте државе, он ће отпустити раднике. Владајући политичари ће са много елана понављати да ће помоћи због чувања запослених и још ће рећи, као да у то верују, да ће заузврат држава постати деоничар. И баш тада ће се са траговима беса подићи наочари наjбогатијег, најпохлепнијег и најзадуженијег Србина. Зар ће своје да прода по истој цени за које је куповао туђе, зар по тржишним условима, у којима његова презадужена и превелика империја вреди све мање, иако много пута више него што је плаћена. Да је Делта стварана по тржишним условима и без присуства власти не би се протезала ни на ланац хамбургерија, а камоли на читаву малопродају Србије. Важнији сам ја од државе, помислиће власник Делте и једини такмац Бориса Тадића за апсолутну власт и пре него што се одлучи колико процената ће допустити да постане државно, урадиће процену вредности своје пољуљане империје. Сумњам да ће нас процењена вредност изненадити и да ће помогнута предузећа у кризи вредети више или исто као пре кризе. Ово о чему пишем се припрема, када ће бити објављено не знам, волео бих да оваквим текстовима и гневом опљачкане нације буде спречено, али бојим се да ће се улагање у политичаре на власти опет исплатити. Остаје ми да Вам пожелим срећне празнике и да вам поклоним две речи које ће неко тумачити као претњу, неко као жељу, неко као казну, неко као наду, а ја их видим као обећање: ревизија приватизације.