Зашто Норвешка није у ЕУ
На данашњи дан, 25. септембра 1972. године, Норвешка је добила прилику да придружи интернационалној организацији, Европској заједници, будућој Европској унији. Мада су сви њени суседи приступили или је требало то ускоро да учине, већина норвешког становништва је, како ће показати резултати референдума, одбила ту понуду.
Иако је географски, културно и економски дубоко повезана са европским континентом, разлог за одбијање чланства лежи у специфичном односу који Норвежани имају према суверенитету, природним ресурсима и демократском одлучивању, пише Индекс.
Норвешка је два пута – 1972. и 1994. године – одржала референдуме о уласку у ЕУ и оба пута се већина грађана изјаснила - против. Аргументи су се махом вртели око заштите националне независности и контроле над природним богатствима, пре свега нафтом и рибним потенцијалом.
Норвежани су сматрали да би улазак у ЕУ значио пренос доношења кључних одлука у Брисел, а тиме и губитак контроле над сопственом економијом и природним благом које је темељ њиховог благостања. Становници ове скандинавске земље високо вреднују свој социјални модел и начин на који држава управља приходима од нафте кроз тзв. Нафтни фонд, један од највећих државних инвестиционих фондова на свету. Страх да би чланство у ЕУ угрозило ту контролу и отворило простор за већи спољашњи притисак – био је снажан аргумент против уласка.
Због свега тога, Норвешка је пронашла „средње решење” – интегрисана је у европску економију, али остаје политички ван ЕУ. Тај статус јој омогућава да очува самосталност, а истовремено ужива бенефите заједничког тржишта.
Чланица Шенгена и НАТО
Норвешка је чланица Европског економског простора (ЕЕА) и Шенгенског споразума, што значи да учествује у јединственом европском тржишту, да има слободан проток људи, роба, капитала и услуга, али без формалног чланства. На тај начин користи економске погодности интеграције, док истовремено задржава политичку аутономију.
Ова позиција Норвешке, међутим, има и своју цену: земља мора да прихвата велики део европских прописа да би учествовала у заједничком тржишту, а да при томе нема право гласа у њиховом доношењу.
Иако Норвешка није чланица Европске уније, сарађује са ЕУ кроз заједничке безбедносне и одбрамбене иницијативе. То значи да учествује у појединим мисијама и операцијама које ЕУ организује широм света – на пример, у мисијама надзора мора или мировним операцијама. Та сарадња је флексибилна и пројектна, али није формално чланство у оквиру Заједничке безбедносне и одбрамбене политике ЕУ.
Норвешка је чланица НАТО још од његовог оснивања 1949. године и то је темељ њене безбедносне и одбрамбене политике. Као северноатлантска земља која дели границу с Русијом и има стратешки важан излаз на Арктик, Норвешка у Алијанси има велику улогу. Активно учествује у заједничким војним вежбама, мисијама и операцијама, а њене оружане снаге су усклађене са НАТО стандардима. НАТО гарантује Норвешкој колективну одбрану, што је за земљу од огромног значаја, имајући у виду њен релативно мали број становника и војника.
Почетак 20. века
Норвешка се 1905. године изборила за независност од Шведске, након деценија напетости између две државе. Почетком 20. века држава се посветила развоју економије и дипломатије, како би постала конкурентна у европској политици. Таква политика је застала у време светских ратова, посебно током Другог светског рата, када је окупирана.
Након рата, Норвешка се брзо прикључила НАТО пакту како би се обезбедила од будућих инвазија.
Норвешка је у то време градила пуно болница и школа и радила на смањењу сиромаштва у земљи. Домаћи политичари наставили су да развијају економију уз велик нагласак на активности везане за истраживање, образовање, иновације, информационе технологије, финансијски сектор високог нивоа, консалтинг и све оно што је засновано на информацијама, стручности и интелектуалним услугама, које су у Норвешкој тесно повезане са природним богатствима земље.
Док су нафта, гас и рибарство примарни извори богатства, знање и технологија омогућавају њихову ефикасну и одрживу употребу. Норвешки истраживачки институти и универзитети улажу много у развој нових метода за експлоатацију енергије, технологије за заштиту животне средине, као и у ИТ решења која прате енергетску транзицију ка обновљивим изворима.
Норвешка је и глобални лидер у развоју поморске технологије, дигиталних решења и иновација у сектору обновљиве енергије, нарочито када је реч о ветропарковима на мору.
Нафта, развој и ЕЗ ’70-их
У морима која окружују Норвешку, нафта је откривена1969. године. За земљу чија се економија темељила на рибарству, проналазак нафте симболизовао је почетак развоја државе као индустријске силе. До 1972. године покренут је низ пројеката које је финансирала норвешка држава.
У исто време почело је да се прича о прикључењу ЕЗ, која је тада постајала све релевантнија у европској економској политици. Тадашнај норвешка премијерка Гро Харлем Брундтланд била је присталица те идеје, јер је сматрала да ће преко економских повластица Норвешка у ЕЗ-у моћи још више да просперира.
Норвешка је требало да се прикључи ЕЗ заједно са Великом Британијом, Ирском и Данском. Идеја је дошла из Лондона, где су се енглески политичари годинама пре тога борили да уђу у ЕЗ. Велику Британију је спутавао тадашњи француски председник Шарл де Гол, који јој је два пута забранио улазак, па су 1972. године Британци захтевали од ЕЗ да прихвати или све земље кандидате или да ниједна не уђе у организацију.
Велика Британија је успела у свом науму и ушла је у ЕЗ већ наредне године, а Норвешка је 25. септембра 1972. одржала референдум по којем је 53,5 одсто, од 79,2 процента грађана који су учествовали, одбило ову идеју.
Велики број Норвежана је сматрао да би чланство негативно утицало на норвешко рибарство и пољопривреду, а желели су, такође, да заштите „норвешку посебност и стил живота”.
Руководство земље је покушало да добије зелено светло за улазак у ЕУ и 1994. године новим референдумом, али ни тај није прошао. На референдуму одржаном новембра 1994. године, 52,2 одсто бирача се изјаснило против чланства у Европској унији. На референдуму је учествовало 88,6 одсто грађана.
Према норвешким подацима, јавност је данас још мање за улазак у ЕУ, па чак 70 одсто становништва подржава останак земље изван Уније.
Иако се у Норвешкој повремено отварају дебате о чланству, већина грађана и данас остаје при ставу да им је аранжман какав сада постоји - најбољи.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
