Вучићев шпил карата

Постоји чудна опсесија коментатора необично блиских Александру Вучићу да га прикажу као политичара који вуче генијалне шаховске потезе. Зато ћу ово рећи сасвим увијено: Вучић је врхунски покераш који је током десетомесечне кризе показао да зна основни блеферски трик: преузео је потпуно све политичке процесе у земљи не зато што је увек имао најбоље карте, већ зато што су његови противници поверовали да их има!

Када су се протести студената у блокади претворили у масовне протесте широм Србије, са толиком дозом самоуверености је нудио како њима, тако и опозицији изборе и саветодавни референдум, да су и једни и други то готово с гнушањем одбили. Како су криза и тензичност расли, тако је Вучић повећавао улог, чак и после великог митинга у Београду 15. марта. И тада је на златном послужавнику понудио ванредне парламентарне изборе, што је, на опште чуђење познаваоца политичке историје у Срба, опет одбијено. Наиме, свако ко се коцкао својим мандатом, попут Слободана Милошевића и Бориса Тадића, врло брзо је схватио да се преиграо. Како Слоба, тако и Борис.

Врхунско умеће које је показао Вучић састоји се у кључној ствари. Никада нећемо сазнати да ли би победио или би његова тринаестогодишња владавина тада била окончана. Подсетимо се, био је под таквим притиском, да би сваки други лидер, уместо да се размеће изборима и позивом на дијалог, тражио информације о томе да ли му је авион пун горива, да ли је пут до аеродрома слободан и да ли је пилот будан. Тек сада, када потпуно влада ситуацијом, открио је да су многе полицијске цеви оног марта биле окренуте ка Ћациленду и још подоста тога о двоструким играма у делу безбедносног апарата. Са каквим се утварама још суочавао? Питање је да ли ће их икада открити. Јер, Вучић зна да његови политички противници, како изнутра, тако и споља, не треба да сазнају да су изгубили због кечева, краљева и жандара које је имао у рукама, већ због осећаја да он зна нешто што они не знају. А у Србији је то сасвим довољно да се партија настави.

Пропустивши своју добитну карту, а то је био излазак на изборе, а нарочито на саветодавни референдум, студенти и опозиција су пропустили прилику која ће им се тешко поново пружити. Поступили су као заљубљени тинејџер који девојку на првом изласку, уместо близу усана, пољуби у чело!

Вучић је, додуше, знао да млади нису његов терен и зато им је мање придавао пажњу. У његовом политичком универзуму, просечан гласач је средовечан, ближи је Фонду ПИО него матурској вечери и верује да су таблоиди озбиљан извор информација. Зато студенти у пленумима нису могли да му отму бирачко тело, али су га уздрмали симболички. Односно, извели су га из зоне политичког комфора, крњећи му неоспорни ауторитет из којег природно произилази и страх.

До тада је навикао да се бори са парламентарном опозицијом, по једноставној формули. Опседнути његовом моћи, процентима освојених гласова и међународним утицајем, у његов кабинет су одлазили као своји, а излазили као његови. Улазили су као жестока опозиција, а одлазили као конструктивна. Неки од њих су били несвесни да су то постали, неки су се претворили у министре, уреднике медија или изненадно утицајне интелектуалце.

Један од њих је Јово Бакић, професор Филозофског факултета у Београду. Његова улога ће постати једна од главних у Вучићевом покеру. Када је започела студентска блокада на Факултету драмских уметности, а потом се проширила на остале факултете, Вучић је схватио да његов механизам борбе са опозицијом постаје неделотворан, јер су противници имали двадесетак година. Како се политички борити против тинејџера? Зато је прва фаза побуне или обојене револуције била успешна и ко год да је то планирао, вреди га упознати. Јер, сувише сам матор да верујем у спонтане протесте. Ко у то и даље верује, нека настави да гледа Микија и Шиљу!

Међутим, онај који држи даљински над пленумима, потценио је Александра Вучића јер није очекивао да ће понудити проверу свог легитимитета. На другој страни, симпатије опозиционо расположених грађана над студентима закључаним по факултетима претвориле су се у идолопоклонство, чиме су опозиционе партије постале предмет презира и омаловажавања. Али, не толико да се не би затражила њихова помоћ и организациона инфраструктура, тако да су лидери опозиционих парламентарних странака постали „корисни идиоти” протеста који воде махом бруцоши збијени у мале, добро организоване ћелијске пленуме.

Тада долази до парадоксалног потеза који вешто користи Вучић. Студенти у блокадама изненада захтевају ванредне парламентарне изборе, што није више прича о правди, моралу, уређеној држави и борби против корупције, већ жељи за стицањем политичке моћи. Дакле, све оно чега су се на почетку „наша деца” с презиром одрицала. После Видовданског протеста, метализирани глас снимљен на траци даје зелено светло за грађанску непослушност која прераста у огољено насиље над присталицама напредњака. Уследило је опкољавање њихових просторија и масовно посећивање на кућном прагу или хорско певушење псовки испод прозора.

Отад се број присталица на протестима смањује, али насиље несразмерно расте, иако је оно био формални разлог због чега је део студената започео побуну. А то је пребијање студената ФДУ од стране цивила, међу којима је било и присталица СНС-а.

Међутим, уместо гандијевских скупова, ерупција насилних протеста постаје симбол и тако започиње политички суицид побуњеника, чији је идеолог професор Јово Бакић. Наравно, не зато што су му Маркс и Енгелс у срцу, па му је пропала револуција. Бакић је својим зачињеним речником у стилу неурачунљивог Џејмија Оливера, претећи да ће кувати, динстати, пржити и карамелизовати напредњаке – на опште чуђење, стекао статус Сократа у делу студентске и опозиционе јавности.

Уместо да буде симбол трезвене, артикулисане опозиционе политике, постао је карикатура онога чега се просечан гласач, био он за власт или против ње, највише плаши: идеолошког екстремизма. Али, дуго ће лебдети питање: зашто су његове изјаве о пумпању и кулинарским вештинама са напредњацима у рерни постале слогани и идеологија пленумских ћелија и дела опозиционих бирача који се еуфорично скандирају?

Са својим милитантно-куварским метафорама, Бакић је мобилисао Вучићево бирачко тело, као да ради у војном одсеку за регрутацију, јер је створио слику опозиције као опасне, хистеричне и осветољубиве. Тиме је дао Вучићу аргументе за кампању, отерао центристички настројене бираче у апстиненцију или назад ка власти. И, коначно, направио је од опозиције карикатуру, уместо алтернативе.

Ту можда лежи и део приче о Вучићевом тајанственом шпилу карата и његовој политичкој вештини. Још док је био први потпредседник владе, Вучић је радо примао Бакића у свој кабинет, што ни сам Бакић не крије. Било је ту и тапшања по рамену.

Да ли је, дакле, Јово Бакић џокер Александра Вучића? Ако би то питање објавиле кладионице, квоте за „јесте” биле би веома ниске. Да би тај утисак појачао, Јово је помињао да би на изборима требало да постоје две листе: студентска и она састављена од опозиционих странака, уз које је ноншалантно додао реч – гадљива.

Свако ко се икада латио политике могао је да наслути сукобе унутар антивучићевског блока у борби за главног киднапера протеста. Обичај толико пута виђен међу Србима. Зато је право питање када ће Вучић формално окончати кризу? Изборима које би расписао и пре него што се надају његови опоненти? Или крајем 2026. године? Наравно да Вучић опет неће откривати карте, јер студентска листа која се држи у илегали као да је списак чланова четничког одреда у западној Србији у јесен 1944. године, најављује се као историјско освежење политичке сцене. Али, ако су заиста истински кадрови клинци из пленума, како су старији и далеко моћнији играчи који се помињу или се сами јављају као висококотирани кандидати на листи пристали на то? Или су пленумаши ипак само чедна маска за истинске носиоце са непознатим именима, идеологијом, политиком, докторатима и пасошима?

Код опозиционих странака са левог и десног бока одавно је прорадио инстинкт за самоодржањем, али док су то невешто скривали, сада су без икакве задршке ударили по фикцијској листи. Да ли наступа следећа фаза, интересни савез са Александром Вучићем? Чак и ако се не догоди, више ће о томе размишљати опозиција, него сам Вучић. Сви ће сумњичаво гледати једни у друге и лепити међусобно етикете издајника, па ће се неочекиване листе и још неочекиванији кандидати за продане душе тек умножавати. Како због повређених ега опозиционих првака и одбачених са студентског списка, тако и производње мамаца од стране власти којима ће се додатно расипати опозициони гласови. Опет толико пута репризирано, као да у Србији живе само „Срећни људи”.

Какве поуке из ових месеци кризе може да извуче Вучић? Прва је да се лиши оних који му се толико дубоко клањају, да могу прстима, и поред толиких стомака, да додирну земљу.