Јаје Кристобала Колона (Ној на сто начина)

ПРИЧА О ПРИЧИ
Јовану Чекићу и Милану Ристовићу,
Геопоетичарима
Зима 1991/92.
Рен-Треберден

У мојој земљи је беснео рат.

Привремено, на врло прецизно одређено време, са повратном картом за Београд у торби, седео сам у француском стану своје пријатељице пишући књигу прича којој наслов још нисам наденуо, али јој јесам унапред одредио до тада непознати и непостојећи жанр: геопоетичке басне.

Нисам бежао ни из земље ни од земље. Напротив. Али бежао сам у причу (која је била живот). А прича је текла овако.

Пријатељи и судбина наговарали су ме, када сам већ ту, да се обавезно састанем са Кенетом Вајтом, инаугурантом „мог“ појма геопоетика. Разлози се нису морали ни наводити а камоли тражити. Но, један је превагнуо у одлуци да пристанем: стално ми је говорено да смо веома слични те да се морамо упознати! Овакав, оволики и упорно понављани комплимент учинио је своје. Али, колико год да ми је пријао, знатижеља ме није вукла да докажем је ли то тачно, већ да – ако је иоле тачно – покушам да у другоме себе видим. Ако сте то икада пробали, знате да је то веома тешко те да се такве прилике изузетно ретко указују. И да их не треба пропуштати.  

Укорењен у самоћу

Из бретонске престонице Рен превезло ме је неколико локалних возова до Ланиона, најближег насеља Вајтовом дому. Он се налазио у широком појасу између Сен Малоа и Бреста, на тзв. Северним обалама/Кот ди нор. Пошто је морао имати неку поштанску адресу, место му се звало Треберден иако му је адреса заправо била ван сваке насеобине, па самим тим и ван овог села. Било је то преуређено сеоско газдинство састављено из три камене куће од којих је очигледно некада једна била стамбена, друга била коњушница, а трећа – свињац и спремиште за алат. Сада је, после скромног али врло естетизованог реновирања, прва задржала стару функцију, друга постала гостинска, а трећа – Вајтов радни атеље. По концепцији домаћинство је подсећало на војвођански салаш, а по каменој грађи – на далматинске катуне. Поглед се са ове благе висоравни спуштао ка селу и завршавао на морској обали. А заједнички, општи и најважнији утисак био је – мир, мир, мир. Ветар, киша, снег, птице, шума, поља, море.

Колико год поверења имао у пријатељичину препоруку да бих му ја могао бити један занимљив саговорник, при сусрету Вајт уопште није скривао своју резервисаност човека укорењеног у сопствену самоћу према странцу који можда од њега нешто хоће. По томе, рекло би се, није се много разликовао од локалних сељана. Чак је био и себичнији од њих у одбрани своје осаме. И тешко сам га ломио. Тада је још увек предавао на Сорбони и у Париз одлазио једном у недељу или две недеље, те је према мени из себе исијавао и додатни професорски одмак. (Све то, иако је важио за изузетно неформалног професора. Био је један од најбољих реторичара; његова предавања су била преношена преко разгласа диљем студентског кампуса. Касније сам и ја присуствовао неким од тих предавања о поетикама двадесетог века и савременој англосаксонској поезији: предавачки сто био му је препуњен касетофонима и магнетофонима његових и туђих студената, али и становника Париза разних годишта који су уз дозволу долазили да га слушају... Фалиле су још само скитнице које су умеле по хладноћи да посећују јавна места не би ли се на њима некако угрејале.) И поред пријатног разговора, разгледања имања, ручка и шетње, тек ме је чекало право искушавање. Наиме, пошто сам му изнео основну замисао целине књиге (која ће касније добити наслов „Подметачи за снове“), први пут је показао праву заинтересованост тек помињањем поднаслова „Геопоетичке басне“. Рекао је: „Па, то још нико није урадио!“ А ја му узвратио: „Па, није да то зато радим, али да је неко то раније већ урадио, ја не бих имао изазов да се тиме бавим!“ Но, та моја храброст као да га је иницирала да ми прећутно каже како сам положио колоквијум, али не и испит. А испит ме је више него изненадио; тражио је од мене оно што је за сваког писца хулно – да му сваку причу понаособ препричам! Колико год се противио овом захтеву, који ме је чак и вређао, нисам против њега могао ништа. И тако сам, мрзећи сам себе, слушао свој глас како препричава(!) свој унутрашњи глас. Вајтово лице било је безизражајно, као да је желело да ми се наруга у пристајању на понижење. Али, тада нисам знао да је то само било моје погрешно тумачење његове похвале онога што је слушао.   

Када сам стигао до приче „Ној на сто начина“ у којој јунак замишља начине помоћу којих би се све могао обогатити (преварама) и препричао му један од примера чији је инспиратор мом јунаку био Кристобал Колон илити Колумбо, на њега је одреаговао. Ево како је изгледао тај део (сада преписан из басне, а тада само испричан):

„Други кандидат из најужег избора имао је везе са Кристофером Колумбом. Знао сам за причу о његовој посети кардиналу Мендози, када је у време вечере запањио госте поставивши јаје да, врхом надоле, стоји усправно на столу. А шта је, преварант, учинио? Па, најпростију ствар: благо је куцнуо јајетом о сто, разбио му врх, и тако га посадио на равну подлогу. Уз то, јаје је било скувано. Али, он је био Колумбо и нико пре њега тако нешто није урадио, баш као што је био случај и са открићем Америке. Или барем нико пре тога то није забележио. И једно и друго.“

Пропаст, у присуству два сведока

Прича коју сам му препричавао је, без прекида, осим овог који ја сад чиним, следила даље овако, када мој јунак проширује Колумбову идеју у своју:

„Моја предност, у овом случају, била је да сам ја знао још један начин како да јаје стоји усправно. Можда мало поштенији: требало је (некувано!) јаје снажно протрести да би се беланце и жуманце у њему сасвим измешали. Пошто је тиме такозвани унутрашњи поредак у јајету поремећен, сада је требало неко време јаје држати (окренуто на жељену страну) између кажипрста и палца да би се жуманце, које је теже од беланца, спустило на дно, то јест врх. Тиме бисте сву тежину пренели на једну страну и све што би вам преостало било би да пажљиво, уз мало стрпљења у тражењу равнотеже, јаје поставите на његов врх. Да сам нешто моћнији, па да то учиним са светом!“

Ах, како нисам знао шта ме чека! Да ћу постати јунак своје (накнадне) приче! Вајт ме је гледао ужареног погледа из којег сам схватио да је пронашао решење за наш будући однос. И изнео ми га питањем које ме је запрепастило: „А можеш ли ти то да урадиш?“

Био сам гори од њега: без и трунке промишљања и секунде чекања, одговорио сам му да могу! А онда схватио шта сам рекао. И претрнуо од страха. Каква будала! Откуд ми та непромишљеност, глупост, лудост, храброст... Та дрскост да слажем унапред! Али, за назад је било касно. Аутор је рекао своје и сада је морао да се претвори у свог јунака: прича је издиктирала стварност. Басна је требало да постане живот.

И да сам хтео, умео или могао да учиним превару – то је било немогуће. Добио сам јаје из Вајтовог фрижидера (своје нисам имао) и заузео свечану позу за катастрофу. Осим нас двојице, мојој интелектуалној смрти присуствовало је још двоје сведока. (Они су били важни за будуће анале моје пропасти.) Пратио сам рецепт свог јунака из приче и врло темељно и дуго мућкао јаје како бих у њему изједначио специфичне тежине жуманцета и беланцета. Када сам био сигуран да је у јајету јединствена течност, довољно дуго сам га држао без икаквог покрета. Сигуран да се његова унутрашњост сасвим умирила, пробао сам да га, врхом надоле, спустим на дрвени сто Вајтове трпезарије. Главе све четворо надвиле су се над јаје као копци над пленом. И оно је пало на страну. Без размишљања, поновио сам поступак. И опет, јаје је, наравно, пало на страну. Инат: учинио сам све још једном. И – ништа. Понос: четврти пут све изнова. Поставио сам јаје на његов врх. И – оно је остало у том положају! Гледао сам у њега не верујући шта видим. Ни Кенет није крио запањеност. Ни сведоци.

Дуго смо ћутали. Шта рећи? Ја сам само помислио како сам, ето, постао јунак своје приче, али јунак за којег ће свако рећи да је измишљен. А Кен је наглас изговорио које признање ми је наменио: „Ово није био обичан испит. Сматрај да си положио дипломски.“

И тако сам отпутовао из приче у живот. У Београд. У рат.

А можда је било обрнуто.