Jaje Kristobala Kolona (Noj na sto načina)

PRIČA O PRIČI
Jovanu Čekiću i Milanu Ristoviću,
Geopoetičarima
Zima 1991/92.
Ren-Treberden

U mojoj zemlji je besneo rat.

Privremeno, na vrlo precizno određeno vreme, sa povratnom kartom za Beograd u torbi, sedeo sam u francuskom stanu svoje prijateljice pišući knjigu priča kojoj naslov još nisam nadenuo, ali joj jesam unapred odredio do tada nepoznati i nepostojeći žanr: geopoetičke basne.

Nisam bežao ni iz zemlje ni od zemlje. Naprotiv. Ali bežao sam u priču (koja je bila život). A priča je tekla ovako.

Prijatelji i sudbina nagovarali su me, kada sam već tu, da se obavezno sastanem sa Kenetom Vajtom, inaugurantom „mog“ pojma geopoetika. Razlozi se nisu morali ni navoditi a kamoli tražiti. No, jedan je prevagnuo u odluci da pristanem: stalno mi je govoreno da smo veoma slični te da se moramo upoznati! Ovakav, ovoliki i uporno ponavljani kompliment učinio je svoje. Ali, koliko god da mi je prijao, znatiželja me nije vukla da dokažem je li to tačno, već da – ako je iole tačno – pokušam da u drugome sebe vidim. Ako ste to ikada probali, znate da je to veoma teško te da se takve prilike izuzetno retko ukazuju. I da ih ne treba propuštati.  

Ukorenjen u samoću

Iz bretonske prestonice Ren prevezlo me je nekoliko lokalnih vozova do Laniona, najbližeg naselja Vajtovom domu. On se nalazio u širokom pojasu između Sen Maloa i Bresta, na tzv. Severnim obalama/Kot di nor. Pošto je morao imati neku poštansku adresu, mesto mu se zvalo Treberden iako mu je adresa zapravo bila van svake naseobine, pa samim tim i van ovog sela. Bilo je to preuređeno seosko gazdinstvo sastavljeno iz tri kamene kuće od kojih je očigledno nekada jedna bila stambena, druga bila konjušnica, a treća – svinjac i spremište za alat. Sada je, posle skromnog ali vrlo estetizovanog renoviranja, prva zadržala staru funkciju, druga postala gostinska, a treća – Vajtov radni atelje. Po koncepciji domaćinstvo je podsećalo na vojvođanski salaš, a po kamenoj građi – na dalmatinske katune. Pogled se sa ove blage visoravni spuštao ka selu i završavao na morskoj obali. A zajednički, opšti i najvažniji utisak bio je – mir, mir, mir. Vetar, kiša, sneg, ptice, šuma, polja, more.

Koliko god poverenja imao u prijateljičinu preporuku da bih mu ja mogao biti jedan zanimljiv sagovornik, pri susretu Vajt uopšte nije skrivao svoju rezervisanost čoveka ukorenjenog u sopstvenu samoću prema strancu koji možda od njega nešto hoće. Po tome, reklo bi se, nije se mnogo razlikovao od lokalnih seljana. Čak je bio i sebičniji od njih u odbrani svoje osame. I teško sam ga lomio. Tada je još uvek predavao na Sorboni i u Pariz odlazio jednom u nedelju ili dve nedelje, te je prema meni iz sebe isijavao i dodatni profesorski odmak. (Sve to, iako je važio za izuzetno neformalnog profesora. Bio je jedan od najboljih retoričara; njegova predavanja su bila prenošena preko razglasa diljem studentskog kampusa. Kasnije sam i ja prisustvovao nekim od tih predavanja o poetikama dvadesetog veka i savremenoj anglosaksonskoj poeziji: predavački sto bio mu je prepunjen kasetofonima i magnetofonima njegovih i tuđih studenata, ali i stanovnika Pariza raznih godišta koji su uz dozvolu dolazili da ga slušaju... Falile su još samo skitnice koje su umele po hladnoći da posećuju javna mesta ne bi li se na njima nekako ugrejale.) I pored prijatnog razgovora, razgledanja imanja, ručka i šetnje, tek me je čekalo pravo iskušavanje. Naime, pošto sam mu izneo osnovnu zamisao celine knjige (koja će kasnije dobiti naslov „Podmetači za snove“), prvi put je pokazao pravu zainteresovanost tek pominjanjem podnaslova „Geopoetičke basne“. Rekao je: „Pa, to još niko nije uradio!“ A ja mu uzvratio: „Pa, nije da to zato radim, ali da je neko to ranije već uradio, ja ne bih imao izazov da se time bavim!“ No, ta moja hrabrost kao da ga je inicirala da mi prećutno kaže kako sam položio kolokvijum, ali ne i ispit. A ispit me je više nego iznenadio; tražio je od mene ono što je za svakog pisca hulno – da mu svaku priču ponaosob prepričam! Koliko god se protivio ovom zahtevu, koji me je čak i vređao, nisam protiv njega mogao ništa. I tako sam, mrzeći sam sebe, slušao svoj glas kako prepričava(!) svoj unutrašnji glas. Vajtovo lice bilo je bezizražajno, kao da je želelo da mi se naruga u pristajanju na poniženje. Ali, tada nisam znao da je to samo bilo moje pogrešno tumačenje njegove pohvale onoga što je slušao.   

Kada sam stigao do priče „Noj na sto načina“ u kojoj junak zamišlja načine pomoću kojih bi se sve mogao obogatiti (prevarama) i prepričao mu jedan od primera čiji je inspirator mom junaku bio Kristobal Kolon iliti Kolumbo, na njega je odreagovao. Evo kako je izgledao taj deo (sada prepisan iz basne, a tada samo ispričan):

„Drugi kandidat iz najužeg izbora imao je veze sa Kristoferom Kolumbom. Znao sam za priču o njegovoj poseti kardinalu Mendozi, kada je u vreme večere zapanjio goste postavivši jaje da, vrhom nadole, stoji uspravno na stolu. A šta je, prevarant, učinio? Pa, najprostiju stvar: blago je kucnuo jajetom o sto, razbio mu vrh, i tako ga posadio na ravnu podlogu. Uz to, jaje je bilo skuvano. Ali, on je bio Kolumbo i niko pre njega tako nešto nije uradio, baš kao što je bio slučaj i sa otkrićem Amerike. Ili barem niko pre toga to nije zabeležio. I jedno i drugo.“

Propast, u prisustvu dva svedoka

Priča koju sam mu prepričavao je, bez prekida, osim ovog koji ja sad činim, sledila dalje ovako, kada moj junak proširuje Kolumbovu ideju u svoju:

„Moja prednost, u ovom slučaju, bila je da sam ja znao još jedan način kako da jaje stoji uspravno. Možda malo pošteniji: trebalo je (nekuvano!) jaje snažno protresti da bi se belance i žumance u njemu sasvim izmešali. Pošto je time takozvani unutrašnji poredak u jajetu poremećen, sada je trebalo neko vreme jaje držati (okrenuto na željenu stranu) između kažiprsta i palca da bi se žumance, koje je teže od belanca, spustilo na dno, to jest vrh. Time biste svu težinu preneli na jednu stranu i sve što bi vam preostalo bilo bi da pažljivo, uz malo strpljenja u traženju ravnoteže, jaje postavite na njegov vrh. Da sam nešto moćniji, pa da to učinim sa svetom!“

Ah, kako nisam znao šta me čeka! Da ću postati junak svoje (naknadne) priče! Vajt me je gledao užarenog pogleda iz kojeg sam shvatio da je pronašao rešenje za naš budući odnos. I izneo mi ga pitanjem koje me je zaprepastilo: „A možeš li ti to da uradiš?“

Bio sam gori od njega: bez i trunke promišljanja i sekunde čekanja, odgovorio sam mu da mogu! A onda shvatio šta sam rekao. I pretrnuo od straha. Kakva budala! Otkud mi ta nepromišljenost, glupost, ludost, hrabrost... Ta drskost da slažem unapred! Ali, za nazad je bilo kasno. Autor je rekao svoje i sada je morao da se pretvori u svog junaka: priča je izdiktirala stvarnost. Basna je trebalo da postane život.

I da sam hteo, umeo ili mogao da učinim prevaru – to je bilo nemoguće. Dobio sam jaje iz Vajtovog frižidera (svoje nisam imao) i zauzeo svečanu pozu za katastrofu. Osim nas dvojice, mojoj intelektualnoj smrti prisustvovalo je još dvoje svedoka. (Oni su bili važni za buduće anale moje propasti.) Pratio sam recept svog junaka iz priče i vrlo temeljno i dugo mućkao jaje kako bih u njemu izjednačio specifične težine žumanceta i belanceta. Kada sam bio siguran da je u jajetu jedinstvena tečnost, dovoljno dugo sam ga držao bez ikakvog pokreta. Siguran da se njegova unutrašnjost sasvim umirila, probao sam da ga, vrhom nadole, spustim na drveni sto Vajtove trpezarije. Glave sve četvoro nadvile su se nad jaje kao kopci nad plenom. I ono je palo na stranu. Bez razmišljanja, ponovio sam postupak. I opet, jaje je, naravno, palo na stranu. Inat: učinio sam sve još jednom. I – ništa. Ponos: četvrti put sve iznova. Postavio sam jaje na njegov vrh. I – ono je ostalo u tom položaju! Gledao sam u njega ne verujući šta vidim. Ni Kenet nije krio zapanjenost. Ni svedoci.

Dugo smo ćutali. Šta reći? Ja sam samo pomislio kako sam, eto, postao junak svoje priče, ali junak za kojeg će svako reći da je izmišljen. A Ken je naglas izgovorio koje priznanje mi je namenio: „Ovo nije bio običan ispit. Smatraj da si položio diplomski.“

I tako sam otputovao iz priče u život. U Beograd. U rat.

A možda je bilo obrnuto.