Мрмоти у трауми деведесетих

УМЕТНИК И ВРЕМЕ
Милица Томић, уметница са међународном репутацијом, учествовала је у Савету за избор нашег представника за овогодишњи венецијански Бијенале, а учешће је прихватила управо због оснивања институције Стручног савета и „мале бирократске револуције која је први пут подразумевала креирање позивног конкурса”. Милица Томић је излагала у националном павиљону у Венецији (2003), чланица је Уметничке групе „Споменик” која је за рад „Матеми реасоцијације” награђена на последњем Октобарском салону. Тренутно ради на филму и серији радова у Босни, планира изложбу „CELLA” у Риму, у простору бившег затвора из 18. века Complesso Monumentale di San Michele a Ripa Grande, припрема нови перформанс у Музеју савремене уметности МАDRE у Напуљу и као уметница учествује на великом европском пројекту „European Landscapes”.

На који начин заједничко представљање Катарине Здјелар и Зорана Тодоровића у павиљону Србије подразумева и „суочавање различитих ставова о уметности и друштву”?

Иза ове формулације „о суочавању различитих ставова о уметности и друштву” – стоје две различите уметничке позиције и два различита схватања света у коме живимо. Можемо рећи да се Зоран Тодоровић за разлику од Катарине Здјелар бави једном великом темом: биополитиком – коју је филозоф Ђорђо Агамбен формулисао ставом: сви ми још увек живимо у концентрационом логору. Интересантно је да је Тодоровић одредио место уметника унутар „логора”, као некога ко преузима функцију „економа”, неког ко прикупља „људске сировине”, и претвара их у употребни предмет. Уметник ће 4000 кг људске косе, ошишане са 500 000 грађана Србије, кроз компликован процес прикупљања и производње, прерадити у излагачки објект – ћебад. Катарина Здјелар, с друге стране, бави се идеологијом, језиком и сећањем, и, за разлику од Зорана, нема чврсто одређену тезу о свету у коме живимо, већ се бави фрагментима света у оквиру спонтаних процеса учења и заборављања језика, начинима на који се идеологије уписују у говорни језик и бележи потиснуто сећање на језике, а себи као уметници додељује позицију теренског истраживача, археолога језика.

С обзиром на то да је награда на венецијанском Бијеналу за најбољи национални павиљон великим делом политичка одлука, шта су наша очекивања и мерило успеха?

Принцип националне репрезентације уметности јесте застарео и последњих година су многи уметници и кустоси националних павиљона покушавали да деконструишу овај принцип, или уметничком интервенцијом или тако што су позивали уметнике и кустосе из других земаља. Иако је венецијански Бијенале скројен скоро као избор за песму Евровизије, још није нађен начин да се изађе из ове замке националне репрезентације и њене уплетености у геополитичке односе старе преко сто година.

За мене је успех нашег наступа на Бијеналу пре свега у томе да изабрани пројекти успеју да искораче из логике националне репрезентације уметности, односно ако нам изложени радови помогну да разумемо свет у коме живимо. 

Уметност у Србији опстајала је деведесетих година без институционалне подршке. Осећала се (и осећа се) тензија између оног дела уметничке струке која је заговарала вредност традиционалне уметности, тј. медија, и оних који су се остваривали у „новим” медијима. И данас неки критичари не могу да отворе изложбу а да не „нападну пролазност нових медија”, „неинвентивност идеја”, „копирање Запада”. Како то објашњавате?

Разумем да постављате ово питање због ширег аудиторијума, међутим ја заиста не мислим да се питање вредности уметничког рада може односити на технички медиј. Већина такозваних нових медија стара је око педесет година…, с друге стране може медиј бити апсолутно савремен, а дело и даље конзервативно и традиционално. Што се тиче копирања Запада, занима ме шта је то ново и аутентично, што смо ми смислили, нарочито по питању медија. Ако се мисли на уље на платну као на аутентичну, традиционалну и непролазну вредност, зар нисмо и то увезли са Запада? Заиста нисам чула да смо направили неку инвенцију у уметности која би била само „наша”. Реторика ових критичара о којима говорите, који нападају такозване „нове” медије и копирање Запада, занимљив је спој шовинистичке и стаљинистичке реторике настале током деведесетих у конзервативним круговима који су, како видим, једини „вечни и непролазни”.

Недавно сте учествовали на регионалном скупу Заједнице сећања у ЦЗКД-у. Шта је тренутни интерес наше стварности – сећање или амнезија?

ЦЗКД је окупио институције и ауторе бивших југословенских република који се баве проблемом сећања. Оно што и даље спаја државе које су некад биле део Југославије јесте: социјалистичка прошлост, народноослободилачка борба и ратови који су се одиграли деведесетих. Ово су теме које се бришу из сећања и јавног говора у свим новим државама на територији бивше Југославије, али то је оно за шта Дубравка Угрешић каже: „Ничега се не сећамо, а ништа не заборављамо”. Скуп је ове теме препознао, актуелизовао и формулисао заједнички језик, којим не говоре ни друштва новонасталих држава у којима живимо, нити међународна заједница.

У раду „Матеми реасоцијације” бавили сте се темом сребреничких жртава. Колико је заиста моћна и делотворна улога уметности у казивању онога што би требало или што не бисмо хтели да знамо?

Ако говоримо о ратовима деведесетих и почињеним злочинима, као трауми коју нисмо у стању да превазиђемо, и о сребреничком геноциду као парадигми свих злочина почињених у овом времену и на овој територији, онда, сасвим је сигурно, сви смо ми још увек заточени и у времену и у простору ове трауме. Ако је траума рата, односно геноцида нешто што се појављује као вишеструко цензурисано, јер не желимо о томе ни да мислимо, онда се она појављује невољно и говори управо о томе да свака наша делатност без нашег знања рефлектује ову трауму, а да ми, игноришући је, одузимамо себи све капацитете живог мишљења. У овом светлу, сматрам да сваки уметнички рад у неком облику и на неки начин говори о овој трауми, односно трауми деведесетих, хтео то аутор или не… Дакле, мој избор да се бавим геноцидом не подразумева да решавам питања са којима државна политика Србије одбија да се суочи, или да „ширим истину”, већ сматрам да је то једини могући начин да се уопште бавим уметношћу и мислим своју савременост. Група „Споменик” налази начин да језиком теорије и уметности говори о овоме.

Филм „Мрмотов дан” је одличан пример ситуације у којој се налазимо. Јунак ове приче се сваки дан буди у истом дану, и живи из дана у дан, тај један те исти дан. У једном моменту креће да чини мале помаке, кораке у оквиру тог времена и простора у коме је заробљен. Сваки дан чини по неколико корака, покушава да схвати и користи предности ситуације у којој се налази, али која му доноси и мноштво неспоразума са онима који не знају да су заточени у истом дану. Мислим да смо на овај начин заробљени у трауму ратова деведесетих.

Изјава на Вашем блогу да сте у Приштини пили најлепшу еспресо кафу доста је коментарисана у делу јавности у смислу дилеме да ли је руковођена политичким или конзументским мотивима?

Ко каже да је конзумеризам аполитичан? Међутим ја бих се на вашем месту пре питала зашто је ова изјава изазвала тако бурне реакције? Шта је у тој изјави тако узнемирујуће? Ову врсту коментара и згражавања пре свега разумем као расизам. Згражавању је претходила серија неисказаних али подразумевајућих питања: А шта она ради у Приштини? Како је могуће да седи у кафићу у Приштини? Ако седи у Приштини значи седи са „Шиптарима”? Ако седи са „Шиптарима” и ужива у еспресу значи да она признаје нелегалну државу Косово!!... и тако у бесконачно.

Којег уметника бисте предложили за пријем у чланство САНУ? Имају ли шансе концептуални уметници да постану академици?  

Заиста је необично да се сви питају ко би требало да постане академик, односно члан САНУ, а нико од академика, бар не јавно, није себи поставио питање: Да ли ова институција заслужује да и даље будем њен члан? САНУ као институција, као и њени чланови морали би темељно да преиспитају коју су идеологију продуковали током осамдесетих и деведесетих, коју политику и идеологију пропагирају данас да би сакрили какав је утицај ова институција имала на ратове које је водила ова земља. Многи су платили главом, а САНУ је остао недирнут. Ето и у Вашем питању , као и у свести грађана ове земље, бити члан Српске академије наука и уметности и даље представља врхунско достигнуће за једног интелектуалца, уметника, научника. Уместо да се афирмише акт иступања са Београдског универзитета Мирјане Миочиновић, или одбијање Мрђана Бајића да излаже у галерији САНУ деведесетих као врхунски етички чин, праве се несувисле кампање за спасавање угледа САНУ. Што се тиче концептуалних уметника, свакако мислим да би држава требало да их подржи и да им ода највећу почаст. Међутим, главни проблем наше уметничке сцене јесте, пре свега, у томе што концептуални уметници и њихов начин мишљења уметности никада нису постали део образовног система, део универзитета... Ипак, још није касно, ови уметници су витални и даље у годинама када могу да предају студентима. Дакле, прво на Универзитет, а онда у Академију наука, ако се ова институција покаже достојна њиховог реномеа.