Mrmoti u traumi devedesetih

UMETNIK I VREME
Milica Tomić, umetnica sa međunarodnom reputacijom, učestvovala je u Savetu za izbor našeg predstavnika za ovogodišnji venecijanski Bijenale, a učešće je prihvatila upravo zbog osnivanja institucije Stručnog saveta i „male birokratske revolucije koja je prvi put podrazumevala kreiranje pozivnog konkursa”. Milica Tomić je izlagala u nacionalnom paviljonu u Veneciji (2003), članica je Umetničke grupe „Spomenik” koja je za rad „Matemi reasocijacije” nagrađena na poslednjem Oktobarskom salonu. Trenutno radi na filmu i seriji radova u Bosni, planira izložbu „CELLA” u Rimu, u prostoru bivšeg zatvora iz 18. veka Complesso Monumentale di San Michele a Ripa Grande, priprema novi performans u Muzeju savremene umetnosti MADRE u Napulju i kao umetnica učestvuje na velikom evropskom projektu „European Landscapes”.

Na koji način zajedničko predstavljanje Katarine Zdjelar i Zorana Todorovića u paviljonu Srbije podrazumeva i „suočavanje različitih stavova o umetnosti i društvu”?

Iza ove formulacije „o suočavanju različitih stavova o umetnosti i društvu” – stoje dve različite umetničke pozicije i dva različita shvatanja sveta u kome živimo. Možemo reći da se Zoran Todorović za razliku od Katarine Zdjelar bavi jednom velikom temom: biopolitikom – koju je filozof Đorđo Agamben formulisao stavom: svi mi još uvek živimo u koncentracionom logoru. Interesantno je da je Todorović odredio mesto umetnika unutar „logora”, kao nekoga ko preuzima funkciju „ekonoma”, nekog ko prikuplja „ljudske sirovine”, i pretvara ih u upotrebni predmet. Umetnik će 4000 kg ljudske kose, ošišane sa 500 000 građana Srbije, kroz komplikovan proces prikupljanja i proizvodnje, preraditi u izlagački objekt – ćebad. Katarina Zdjelar, s druge strane, bavi se ideologijom, jezikom i sećanjem, i, za razliku od Zorana, nema čvrsto određenu tezu o svetu u kome živimo, već se bavi fragmentima sveta u okviru spontanih procesa učenja i zaboravljanja jezika, načinima na koji se ideologije upisuju u govorni jezik i beleži potisnuto sećanje na jezike, a sebi kao umetnici dodeljuje poziciju terenskog istraživača, arheologa jezika.

S obzirom na to da je nagrada na venecijanskom Bijenalu za najbolji nacionalni paviljon velikim delom politička odluka, šta su naša očekivanja i merilo uspeha?

Princip nacionalne reprezentacije umetnosti jeste zastareo i poslednjih godina su mnogi umetnici i kustosi nacionalnih paviljona pokušavali da dekonstruišu ovaj princip, ili umetničkom intervencijom ili tako što su pozivali umetnike i kustose iz drugih zemalja. Iako je venecijanski Bijenale skrojen skoro kao izbor za pesmu Evrovizije, još nije nađen način da se izađe iz ove zamke nacionalne reprezentacije i njene upletenosti u geopolitičke odnose stare preko sto godina.

Za mene je uspeh našeg nastupa na Bijenalu pre svega u tome da izabrani projekti uspeju da iskorače iz logike nacionalne reprezentacije umetnosti, odnosno ako nam izloženi radovi pomognu da razumemo svet u kome živimo. 

Umetnost u Srbiji opstajala je devedesetih godina bez institucionalne podrške. Osećala se (i oseća se) tenzija između onog dela umetničke struke koja je zagovarala vrednost tradicionalne umetnosti, tj. medija, i onih koji su se ostvarivali u „novim” medijima. I danas neki kritičari ne mogu da otvore izložbu a da ne „napadnu prolaznost novih medija”, „neinventivnost ideja”, „kopiranje Zapada”. Kako to objašnjavate?

Razumem da postavljate ovo pitanje zbog šireg auditorijuma, međutim ja zaista ne mislim da se pitanje vrednosti umetničkog rada može odnositi na tehnički medij. Većina takozvanih novih medija stara je oko pedeset godina…, s druge strane može medij biti apsolutno savremen, a delo i dalje konzervativno i tradicionalno. Što se tiče kopiranja Zapada, zanima me šta je to novo i autentično, što smo mi smislili, naročito po pitanju medija. Ako se misli na ulje na platnu kao na autentičnu, tradicionalnu i neprolaznu vrednost, zar nismo i to uvezli sa Zapada? Zaista nisam čula da smo napravili neku invenciju u umetnosti koja bi bila samo „naša”. Retorika ovih kritičara o kojima govorite, koji napadaju takozvane „nove” medije i kopiranje Zapada, zanimljiv je spoj šovinističke i staljinističke retorike nastale tokom devedesetih u konzervativnim krugovima koji su, kako vidim, jedini „večni i neprolazni”.

Nedavno ste učestvovali na regionalnom skupu Zajednice sećanja u CZKD-u. Šta je trenutni interes naše stvarnosti – sećanje ili amnezija?

CZKD je okupio institucije i autore bivših jugoslovenskih republika koji se bave problemom sećanja. Ono što i dalje spaja države koje su nekad bile deo Jugoslavije jeste: socijalistička prošlost, narodnooslobodilačka borba i ratovi koji su se odigrali devedesetih. Ovo su teme koje se brišu iz sećanja i javnog govora u svim novim državama na teritoriji bivše Jugoslavije, ali to je ono za šta Dubravka Ugrešić kaže: „Ničega se ne sećamo, a ništa ne zaboravljamo”. Skup je ove teme prepoznao, aktuelizovao i formulisao zajednički jezik, kojim ne govore ni društva novonastalih država u kojima živimo, niti međunarodna zajednica.

U radu „Matemi reasocijacije” bavili ste se temom srebreničkih žrtava. Koliko je zaista moćna i delotvorna uloga umetnosti u kazivanju onoga što bi trebalo ili što ne bismo hteli da znamo?

Ako govorimo o ratovima devedesetih i počinjenim zločinima, kao traumi koju nismo u stanju da prevaziđemo, i o srebreničkom genocidu kao paradigmi svih zločina počinjenih u ovom vremenu i na ovoj teritoriji, onda, sasvim je sigurno, svi smo mi još uvek zatočeni i u vremenu i u prostoru ove traume. Ako je trauma rata, odnosno genocida nešto što se pojavljuje kao višestruko cenzurisano, jer ne želimo o tome ni da mislimo, onda se ona pojavljuje nevoljno i govori upravo o tome da svaka naša delatnost bez našeg znanja reflektuje ovu traumu, a da mi, ignorišući je, oduzimamo sebi sve kapacitete živog mišljenja. U ovom svetlu, smatram da svaki umetnički rad u nekom obliku i na neki način govori o ovoj traumi, odnosno traumi devedesetih, hteo to autor ili ne… Dakle, moj izbor da se bavim genocidom ne podrazumeva da rešavam pitanja sa kojima državna politika Srbije odbija da se suoči, ili da „širim istinu”, već smatram da je to jedini mogući način da se uopšte bavim umetnošću i mislim svoju savremenost. Grupa „Spomenik” nalazi način da jezikom teorije i umetnosti govori o ovome.

Film „Mrmotov dan” je odličan primer situacije u kojoj se nalazimo. Junak ove priče se svaki dan budi u istom danu, i živi iz dana u dan, taj jedan te isti dan. U jednom momentu kreće da čini male pomake, korake u okviru tog vremena i prostora u kome je zarobljen. Svaki dan čini po nekoliko koraka, pokušava da shvati i koristi prednosti situacije u kojoj se nalazi, ali koja mu donosi i mnoštvo nesporazuma sa onima koji ne znaju da su zatočeni u istom danu. Mislim da smo na ovaj način zarobljeni u traumu ratova devedesetih.

Izjava na Vašem blogu da ste u Prištini pili najlepšu espreso kafu dosta je komentarisana u delu javnosti u smislu dileme da li je rukovođena političkim ili konzumentskim motivima?

Ko kaže da je konzumerizam apolitičan? Međutim ja bih se na vašem mestu pre pitala zašto je ova izjava izazvala tako burne reakcije? Šta je u toj izjavi tako uznemirujuće? Ovu vrstu komentara i zgražavanja pre svega razumem kao rasizam. Zgražavanju je prethodila serija neiskazanih ali podrazumevajućih pitanja: A šta ona radi u Prištini? Kako je moguće da sedi u kafiću u Prištini? Ako sedi u Prištini znači sedi sa „Šiptarima”? Ako sedi sa „Šiptarima” i uživa u espresu znači da ona priznaje nelegalnu državu Kosovo!!... i tako u beskonačno.

Kojeg umetnika biste predložili za prijem u članstvo SANU? Imaju li šanse konceptualni umetnici da postanu akademici?  

Zaista je neobično da se svi pitaju ko bi trebalo da postane akademik, odnosno član SANU, a niko od akademika, bar ne javno, nije sebi postavio pitanje: Da li ova institucija zaslužuje da i dalje budem njen član? SANU kao institucija, kao i njeni članovi morali bi temeljno da preispitaju koju su ideologiju produkovali tokom osamdesetih i devedesetih, koju politiku i ideologiju propagiraju danas da bi sakrili kakav je uticaj ova institucija imala na ratove koje je vodila ova zemlja. Mnogi su platili glavom, a SANU je ostao nedirnut. Eto i u Vašem pitanju , kao i u svesti građana ove zemlje, biti član Srpske akademije nauka i umetnosti i dalje predstavlja vrhunsko dostignuće za jednog intelektualca, umetnika, naučnika. Umesto da se afirmiše akt istupanja sa Beogradskog univerziteta Mirjane Miočinović, ili odbijanje Mrđana Bajića da izlaže u galeriji SANU devedesetih kao vrhunski etički čin, prave se nesuvisle kampanje za spasavanje ugleda SANU. Što se tiče konceptualnih umetnika, svakako mislim da bi država trebalo da ih podrži i da im oda najveću počast. Međutim, glavni problem naše umetničke scene jeste, pre svega, u tome što konceptualni umetnici i njihov način mišljenja umetnosti nikada nisu postali deo obrazovnog sistema, deo univerziteta... Ipak, još nije kasno, ovi umetnici su vitalni i dalje u godinama kada mogu da predaju studentima. Dakle, prvo na Univerzitet, a onda u Akademiju nauka, ako se ova institucija pokaže dostojna njihovog renomea.