Венецуела може постати нови Авганистан

Последњих недеља свет посматра растуће војно присуство Сједињених Држава у Карибском мору и у близини обала Венецуеле. Амерички медији и аналитичари извештавају да је администрација у Вашингтону наручила планове за деловање против структура које повезује с режимом Николаса Мадура и које означава као организоване криминалне групе - пре свега „Картел сунца“ и „Трен де Арагуа“. Паралелно с тим долази до премештања ратних бродова, распоређивања Ф-35, као и јединица морнаричке пешадије у базама око Порторика - распоред који, по мишљењу неких стручњака, превазилази оно што је стандардно за чисто антинаркотичку операцију. 

Шта заправо значи „заузимање неколико објеката“?

У Вашингтону овај термин често бива представљен као прецизна, ограничена акција — удар на логистичке тачке, луке, аеродроме или складишта коришћена за шверц. Према званичној верзији, циљ је смањивање протока дроге ка САД и разбијање криминалних мрежа, а не промена режима у Каракасу. Међутим, већ сам геостратешки распоред снага - укључујући амфибијске капацитете и јединице способне за „заузимање и држање“ кључних тачака - отвара могућност драматичнијег сценарија уколико политика премаши војне намере. 

С друге стране, венецуеланска власт не посматра ову активност као „оперативно ограничавање“. Каракас говори о агресији и већ је реаговао позивом на општу мобилизацију народне милиције - бројка од „преко 4,5 милиона“ која је коришћена у јавним наговештајима председника Мадура постала је симбол тоталне отпорности коју режим жели да прикаже. Та порука има унутрашњеполитичку функцију - консолидовање подршке и стварање наратива о спољном непријатељу - али може и стварно да повећа ризик ескалације. 

Колико би, теоретски, трајао „победоносни и брзи“ сукоб?

Војни аналитичари констатују да је у директном сукобу конвенционалних снага америчка супериорност апсолутна - по ваздушној, поморској и логистичкој моћи. То не значи, међутим, да је то једноставан или безболан пут. Историја показује да заузимање територије и система - нарочито у држави с комплексном теренском конфигурацијом, снажним герилским потенцијалом - може прерасти у дуготрајан, крвав и политички катастрофалан конфликт за америчку страну. Либија, Ирак и Авганистан су опомена да војна победа не значи брз или трајан политички успех. 

Кључна питања која предстоје одлукама Вашингтона постављају вишеструку дилему - има ли Бела кућа јасан план за политичко решавање након војне операције? Да ли је разрађена стратегија за сигурно повлачење, стабилизацију и избегавање вакуума који би створили простор за нове радикалне групе? Како ће међународна заједница реаговати - пре свега државе региона, али и Русија и Кина, које имају економске и политичке интересе у Венецуели? Одговори на ова питања одређују да ли ће операција остати „ограничени ударац“ или ће представљати увод у много тежу и по својој природи ризичнију конфронтацију. 

Још један, недовољно наглашен аспект је легалност и легитимитет акције. Означавање картела као „непријатеља“ и коришћење војне силе под тим правним оквиром изазива дебату о томе ко доноси одлуке и под којим мандатом. Унутрашња подршка у САД, међународно право, као и реакције савезника и регионалних партнера, могу значајно да ограниче или подстакну даље кораке. 

Шта следи?

Ако се америчко деловање задржи у оквирима тачно циљаних удара и операција спречавања транспорта дроге, ризици шире ескалације остају контролисани - али ни такав сценарио није без последица по стабилност региона и дипломатске односе. Ако пак надмоћ у пракси прерасте у ангажман за контролу територија или промену власти, ризик дугорочног конфликта, герилског отпора и међународне кризе постаје реалан. У том контексту, политички и војни лидери морају имати потпуно разрађен план за постконфликтно управљање - нешто што историја показује да често изостане. 

Распоређивање америчких снага код венецуеланске обале јесте озбиљан сигнал и подразумева опцију војног деловања далеко изван уобичајених антинаркотичких мисија. Али права опасност лежи у трансформацији ограничене операције у низ непредвидивих догађаја - где ни војна победа не гарантује политички успех, а регионална цена може бити огромна. Зато аргумент који се мора чути у сваком решавању о овом питању није само војни, већ - и пре свега — политички, како заштитити цивилне жртве, задржати међународни легитимитет и обезбедити план за стабилизацију који неће оставити још дубље последице по народ Венецуеле и безбедност ширег региона.