Venecuela može postati novi Avganistan

Poslednjih nedelja svet posmatra rastuće vojno prisustvo Sjedinjenih Država u Karibskom moru i u blizini obala Venecuele. Američki mediji i analitičari izveštavaju da je administracija u Vašingtonu naručila planove za delovanje protiv struktura koje povezuje s režimom Nikolasa Madura i koje označava kao organizovane kriminalne grupe - pre svega „Kartel sunca“ i „Tren de Aragua“. Paralelno s tim dolazi do premeštanja ratnih brodova, raspoređivanja F-35, kao i jedinica mornaričke pešadije u bazama oko Portorika - raspored koji, po mišljenju nekih stručnjaka, prevazilazi ono što je standardno za čisto antinarkotičku operaciju. 

Šta zapravo znači „zauzimanje nekoliko objekata“?

U Vašingtonu ovaj termin često biva predstavljen kao precizna, ograničena akcija — udar na logističke tačke, luke, aerodrome ili skladišta korišćena za šverc. Prema zvaničnoj verziji, cilj je smanjivanje protoka droge ka SAD i razbijanje kriminalnih mreža, a ne promena režima u Karakasu. Međutim, već sam geostrateški raspored snaga - uključujući amfibijske kapacitete i jedinice sposobne za „zauzimanje i držanje“ ključnih tačaka - otvara mogućnost dramatičnijeg scenarija ukoliko politika premaši vojne namere. 

S druge strane, venecuelanska vlast ne posmatra ovu aktivnost kao „operativno ograničavanje“. Karakas govori o agresiji i već je reagovao pozivom na opštu mobilizaciju narodne milicije - brojka od „preko 4,5 miliona“ koja je korišćena u javnim nagoveštajima predsednika Madura postala je simbol totalne otpornosti koju režim želi da prikaže. Ta poruka ima unutrašnjepolitičku funkciju - konsolidovanje podrške i stvaranje narativa o spoljnom neprijatelju - ali može i stvarno da poveća rizik eskalacije. 

Koliko bi, teoretski, trajao „pobedonosni i brzi“ sukob?

Vojni analitičari konstatuju da je u direktnom sukobu konvencionalnih snaga američka superiornost apsolutna - po vazdušnoj, pomorskoj i logističkoj moći. To ne znači, međutim, da je to jednostavan ili bezbolan put. Istorija pokazuje da zauzimanje teritorije i sistema - naročito u državi s kompleksnom terenskom konfiguracijom, snažnim gerilskim potencijalom - može prerasti u dugotrajan, krvav i politički katastrofalan konflikt za američku stranu. Libija, Irak i Avganistan su opomena da vojna pobeda ne znači brz ili trajan politički uspeh. 

Ključna pitanja koja predstoje odlukama Vašingtona postavljaju višestruku dilemu - ima li Bela kuća jasan plan za političko rešavanje nakon vojne operacije? Da li je razrađena strategija za sigurno povlačenje, stabilizaciju i izbegavanje vakuuma koji bi stvorili prostor za nove radikalne grupe? Kako će međunarodna zajednica reagovati - pre svega države regiona, ali i Rusija i Kina, koje imaju ekonomske i političke interese u Venecueli? Odgovori na ova pitanja određuju da li će operacija ostati „ograničeni udarac“ ili će predstavljati uvod u mnogo težu i po svojoj prirodi rizičniju konfrontaciju. 

Još jedan, nedovoljno naglašen aspekt je legalnost i legitimitet akcije. Označavanje kartela kao „neprijatelja“ i korišćenje vojne sile pod tim pravnim okvirom izaziva debatu o tome ko donosi odluke i pod kojim mandatom. Unutrašnja podrška u SAD, međunarodno pravo, kao i reakcije saveznika i regionalnih partnera, mogu značajno da ograniče ili podstaknu dalje korake. 

Šta sledi?

Ako se američko delovanje zadrži u okvirima tačno ciljanih udara i operacija sprečavanja transporta droge, rizici šire eskalacije ostaju kontrolisani - ali ni takav scenario nije bez posledica po stabilnost regiona i diplomatske odnose. Ako pak nadmoć u praksi preraste u angažman za kontrolu teritorija ili promenu vlasti, rizik dugoročnog konflikta, gerilskog otpora i međunarodne krize postaje realan. U tom kontekstu, politički i vojni lideri moraju imati potpuno razrađen plan za postkonfliktno upravljanje - nešto što istorija pokazuje da često izostane. 

Raspoređivanje američkih snaga kod venecuelanske obale jeste ozbiljan signal i podrazumeva opciju vojnog delovanja daleko izvan uobičajenih antinarkotičkih misija. Ali prava opasnost leži u transformaciji ograničene operacije u niz nepredvidivih događaja - gde ni vojna pobeda ne garantuje politički uspeh, a regionalna cena može biti ogromna. Zato argument koji se mora čuti u svakom rešavanju o ovom pitanju nije samo vojni, već - i pre svega — politički, kako zaštititi civilne žrtve, zadržati međunarodni legitimitet i obezbediti plan za stabilizaciju koji neće ostaviti još dublje posledice po narod Venecuele i bezbednost šireg regiona.