Службе у клопци жанра

Нови, и до сада најзрелији филм Дејана Зечевића још једна је потврда чврсте ауторове намере да у оквирима српске кинематографије упорно бивствује (и опстаје) као творац чистих жанровских филмова, под чијим је утицајима, очигледно, и растао и одрастао. Његов "Четврти човек" је политички трилер, не претерано оригиналан нити продукцијски издашан (је ли уопште могуће у нашим тренутним филмско-финансијским условима снимати успешне и до краја убедљиве трилере?), али је са становишта понуђене ауторове естетике он довољно привлачан масовнијој биоскопској популацији.

Зечевић (у садејству са косценаристом Бобаном Јевтићем) исправно размишља: трилер је, и иначе, доминантан жанр наше свакодневице и сасвим погодан за реализацију приче о читавом једном паралелном свету, сазданом од наднаравне али у пракси очигледно функционалне спреге разних тајних и мање тајних служби, политичке елите, "контроверзних бизнисмена", тајкуна (итд.), који управљају нашим животима.

Међутим, у доброј и исправној намери да реализује овакав филм и на ову тему, Зечевић се претежно ослања на самодовољност жанровских конвенција. Људска драма и друштвена критика која треба, неминовно, да следи из ње скрајнуте су у други план, и лоциране тек у завршници филма, после дуге и на тренутке чак монотоне експозиције. Прича о "службама" које никада не спавају, "упала" је у жанровске клопке, а крајњи резултат тога је половично успешан филм.

Главни јунак – мајор војнобезбедносне агенције (Никола Којо), чудесна мешавина Џејсона Борна и Рамба, буди се после два месеца из коме у тоталној амнезији. Памћење му "освежавају" Пуковник (Богдан Диклић) који тврди да му је најбољи пријатељ, и Инспектор (Драган Петровић Пеле) који му нуди помоћ у проналажењу правог идентитета, у откривању главних криваца за убиство жене и сина и спознаји да би, због некада почињеног, требало заправо да заврши у Хагу. Ту је, за трилер, и обавезан атрактивни женски лик, у овом случају Теодора (Марија Каран) – мајорова некадашња љубавница која, једина, у њему препознаје новог и много бољег човека...

Основна поставка приче је солидна, али се њени фрагменти превише пута понављају (мајор или убија или прича у крупном плану), без напете градације у дијалошким линијама. И сцене акција и обрачуна прилично су статичне, осим оних у којима учествују прави професионалци, припадници наших специјалних јединица. Заправо, најефектнији и најузбудљивији део филма је његова драмска завршница, али до ње је ваљало сачекати...