Када се у сан о опери уселе ноћне море

ПРОЈЕКТИ
Још у доба националромантизма у деветнаестовековној Норвешкој сањало се о згради опере која би монументалношћу и укорењеношћу у вредности својствене норвешком начину живљења и мишљења досегла катедралу која је у четрнаестом веку саграђена у Трондхајму, као симбол духовности овог северног народа. На самом крају двадесетог века, неки месец пре почетка новог миленијума, норвешки парламент је одлучио да се то и деси, и расписани су конкурси за идејно решење опере и за урбанистичко решење њене локације у старом лучком делу Осла. Тада су у тај сан полако почеле да се усељавају и ноћне море, које су неки од ликовних уметника одабраних да сарађују са архитектима на том великом пројекту кренули и да приказују.

Пројекат који је изабран на конкурсу за идејно решење архитектуре зграде предлагао је композициону целину која је из једне визуре требала да делује као ледени брег који вири из фјорда у коме је била лука, а из друге као летећи ћилим са кога се пружа поглед на тај исти фјорд. Споља обложен италијанским мермером, изнутра храстовином каква се користи за зидове норвешких сеоских колиба, требало је да пролазнике привлачи и на шетњу по његовом веома безбедном и лако приступачном крову, уређеном као видиковац, а сугестијом топлине и на улазак иза стаклене фасаде, где су осмишљени и разни пратећи садржаји, углавном услужног карактера, за оне које извођења опера и не занимају.

Уметници су позвани да визуелно оплемене пројекат и да учествују у његовом повезивању са реализацијом још једног великог сна грађана норвешког главног града, а то је нови приступ центру града, из бивше лучке области, који би био и монументалан и уметнички изванредно решен, а истовремено и отворен ка локалном становништву управо тог дела града. Биро Снохета, који је победио на конкурсу, радио је тимски, укључујући у тим и пејзажне архитекте и дизајнере, те је сарадња са ликовним уметницима, који су такође своје пројекте предлагали преко јавног конкурса, унапред процењена као пун погодак. То је заправо и донело славу пројекту и награде, попут оне на Светском фестивалу архитектуре у Барселони, октобра 2008.

(/slika2)Отварање здања, априла ове године, требало је да буде потпуни тријумф, уз премијеру на великој сцени: оперу Гисле Кврендока за коју је, по мотивима Жила Верна, либрето написао Ојстен Вик, уз инаугурацију визуелних инсталација у јавном простору и низ пропратних програма. Међутим, до сад је остварен тек део пројекта, а грађани Осла нису успели да се отисну на обећавано „Путовање око света за 80 дана“, ни тада, нити за прославу нове 2009, како је то тада речено, док се кључне реализације визуелних радова тек очекују током следеће године, или чак 2010. У монументалним пројектима се у начелу много више ужива док не постоји опасност да се они стварно и остваре. Пројекат је по свему деловао савршено, са добро спроведеним искуствима, на пример, пројекта докова у Јокохами које су радили Форин офис архитектс, или пројекта Тејт модерн, сценска технологија је деловала као из неког футуристичког филма, док је и одзив грађана за евалуацију пројекта био феноменалан... само што је, можда, ипак преамбициозан.

(/slika3)Циници су израчунали да је већ сваки Норвежанин дао по сто евра по члану фамилије за овај пројекат у току, само из оних јавних фондова које је обзнанило Министарство културе и верских питања Норвешке. А потребно је још новца. Најамбициозније замишљен уметнички пројекат, пребацивања садржаја слике Каспара Давида Фридриха под називом „Ледено море“, из сликарске визије у реалан простор фјорда, још чека на та средства, аветињски подсећајући на сурову реалност тренутка у коме се овај пројекат изводи. А она на веома јак начин кореспондира са алегоријским садржајем те слике – традиционалне вредности заједничке својине, опште приступачности јавне сфере као и хоризонталног повезивања у норвешком друштву на коме су архитекти, као и они који су расписали конкурс, инсистирали, можда су већ на издаху у друштву које углавном живи од извоза нафте из Северног мора и које интензивно постаје капиталистичко, и та потреба да се оне монументализују у споменику културе, урбанизма и сарадње архитеката и уметника смешта их у давну историју.

Тако долазимо и до прилично апсурдне ситуације, да је најуспешнија симбиоза архитектуре, урбанизма и рада у материјалу у овој деценији, заправо реализована у пројекту који постаје симптом не почетка неког процвата већ пре краја нечега у шта се верује у датом друштву као у прогресивно.

У сваком случају, и естетика материјала (од оплате до дизајна завесе) и концептуални приступ, и критичка нота у раду уметника на изузетном су нивоу, једнако као и начини ревитализације урбаног живота у околишу зграде, само што су заробљени у монументалну форму, коју је на отварању зграде, априла ове године, у језик најбоље преточио управо министар одбране Норвешке, речима да „ако немамо културу, немамо ништа што вреди бранити“.

-----------------------------------------------------------

Сувишни луксуз, као џакузи у кући

„Ова опера је апсурдна. То је нешто као сан да се има џакузи у кући. Управо тако многи потроше велику количину новца да би коначно добили свој џакузи. Какво уживање! И недељама се у њега стално потапају. Покоји пут убаце и још по две пријатељице у њега. И шта онда? Престану да га користе. Али када размисле колико су га платили, почињу веома да се нервирају – коштао је право богатство, а сада га више не користе. Постају толико стресирани због тога да им се врат и леђа почињу да коче. И онда морају да иду код физиотерапеута да дају још толико пара да би се та укочења отклонила. И тако даље...“

(Нина Витошек Фицпатрик)