Kada se u san o operi usele noćne more

PROJEKTI
Još u doba nacionalromantizma u devetnaestovekovnoj Norveškoj sanjalo se o zgradi opere koja bi monumentalnošću i ukorenjenošću u vrednosti svojstvene norveškom načinu življenja i mišljenja dosegla katedralu koja je u četrnaestom veku sagrađena u Trondhajmu, kao simbol duhovnosti ovog severnog naroda. Na samom kraju dvadesetog veka, neki mesec pre početka novog milenijuma, norveški parlament je odlučio da se to i desi, i raspisani su konkursi za idejno rešenje opere i za urbanističko rešenje njene lokacije u starom lučkom delu Osla. Tada su u taj san polako počele da se useljavaju i noćne more, koje su neki od likovnih umetnika odabranih da sarađuju sa arhitektima na tom velikom projektu krenuli i da prikazuju.

Projekat koji je izabran na konkursu za idejno rešenje arhitekture zgrade predlagao je kompozicionu celinu koja je iz jedne vizure trebala da deluje kao ledeni breg koji viri iz fjorda u kome je bila luka, a iz druge kao leteći ćilim sa koga se pruža pogled na taj isti fjord. Spolja obložen italijanskim mermerom, iznutra hrastovinom kakva se koristi za zidove norveških seoskih koliba, trebalo je da prolaznike privlači i na šetnju po njegovom veoma bezbednom i lako pristupačnom krovu, uređenom kao vidikovac, a sugestijom topline i na ulazak iza staklene fasade, gde su osmišljeni i razni prateći sadržaji, uglavnom uslužnog karaktera, za one koje izvođenja opera i ne zanimaju.

Umetnici su pozvani da vizuelno oplemene projekat i da učestvuju u njegovom povezivanju sa realizacijom još jednog velikog sna građana norveškog glavnog grada, a to je novi pristup centru grada, iz bivše lučke oblasti, koji bi bio i monumentalan i umetnički izvanredno rešen, a istovremeno i otvoren ka lokalnom stanovništvu upravo tog dela grada. Biro Snoheta, koji je pobedio na konkursu, radio je timski, uključujući u tim i pejzažne arhitekte i dizajnere, te je saradnja sa likovnim umetnicima, koji su takođe svoje projekte predlagali preko javnog konkursa, unapred procenjena kao pun pogodak. To je zapravo i donelo slavu projektu i nagrade, poput one na Svetskom festivalu arhitekture u Barseloni, oktobra 2008.

(/slika2)Otvaranje zdanja, aprila ove godine, trebalo je da bude potpuni trijumf, uz premijeru na velikoj sceni: operu Gisle Kvrendoka za koju je, po motivima Žila Verna, libreto napisao Ojsten Vik, uz inauguraciju vizuelnih instalacija u javnom prostoru i niz propratnih programa. Međutim, do sad je ostvaren tek deo projekta, a građani Osla nisu uspeli da se otisnu na obećavano „Putovanje oko sveta za 80 dana“, ni tada, niti za proslavu nove 2009, kako je to tada rečeno, dok se ključne realizacije vizuelnih radova tek očekuju tokom sledeće godine, ili čak 2010. U monumentalnim projektima se u načelu mnogo više uživa dok ne postoji opasnost da se oni stvarno i ostvare. Projekat je po svemu delovao savršeno, sa dobro sprovedenim iskustvima, na primer, projekta dokova u Jokohami koje su radili Forin ofis arhitekts, ili projekta Tejt modern, scenska tehnologija je delovala kao iz nekog futurističkog filma, dok je i odziv građana za evaluaciju projekta bio fenomenalan... samo što je, možda, ipak preambiciozan.

(/slika3)Cinici su izračunali da je već svaki Norvežanin dao po sto evra po članu familije za ovaj projekat u toku, samo iz onih javnih fondova koje je obznanilo Ministarstvo kulture i verskih pitanja Norveške. A potrebno je još novca. Najambicioznije zamišljen umetnički projekat, prebacivanja sadržaja slike Kaspara Davida Fridriha pod nazivom „Ledeno more“, iz slikarske vizije u realan prostor fjorda, još čeka na ta sredstva, avetinjski podsećajući na surovu realnost trenutka u kome se ovaj projekat izvodi. A ona na veoma jak način korespondira sa alegorijskim sadržajem te slike – tradicionalne vrednosti zajedničke svojine, opšte pristupačnosti javne sfere kao i horizontalnog povezivanja u norveškom društvu na kome su arhitekti, kao i oni koji su raspisali konkurs, insistirali, možda su već na izdahu u društvu koje uglavnom živi od izvoza nafte iz Severnog mora i koje intenzivno postaje kapitalističko, i ta potreba da se one monumentalizuju u spomeniku kulture, urbanizma i saradnje arhitekata i umetnika smešta ih u davnu istoriju.

Tako dolazimo i do prilično apsurdne situacije, da je najuspešnija simbioza arhitekture, urbanizma i rada u materijalu u ovoj deceniji, zapravo realizovana u projektu koji postaje simptom ne početka nekog procvata već pre kraja nečega u šta se veruje u datom društvu kao u progresivno.

U svakom slučaju, i estetika materijala (od oplate do dizajna zavese) i konceptualni pristup, i kritička nota u radu umetnika na izuzetnom su nivou, jednako kao i načini revitalizacije urbanog života u okolišu zgrade, samo što su zarobljeni u monumentalnu formu, koju je na otvaranju zgrade, aprila ove godine, u jezik najbolje pretočio upravo ministar odbrane Norveške, rečima da „ako nemamo kulturu, nemamo ništa što vredi braniti“.

-----------------------------------------------------------

Suvišni luksuz, kao džakuzi u kući

„Ova opera je apsurdna. To je nešto kao san da se ima džakuzi u kući. Upravo tako mnogi potroše veliku količinu novca da bi konačno dobili svoj džakuzi. Kakvo uživanje! I nedeljama se u njega stalno potapaju. Pokoji put ubace i još po dve prijateljice u njega. I šta onda? Prestanu da ga koriste. Ali kada razmisle koliko su ga platili, počinju veoma da se nerviraju – koštao je pravo bogatstvo, a sada ga više ne koriste. Postaju toliko stresirani zbog toga da im se vrat i leđa počinju da koče. I onda moraju da idu kod fizioterapeuta da daju još toliko para da bi se ta ukočenja otklonila. I tako dalje...“

(Nina Vitošek Ficpatrik)