Лов на Карлеушу

Те вечери, 31. маја 1990. године, тмина Југословенског драмског позоришта није скривала само сцену, већ и оне који су дошли да негодују због представе „Свети Сава” Синише Ковачевића, сa Жарком Лаушевићем у главној улози. На сцени, млади Растко Немањић тражио је пут између земаљских страсти и духовног позива, док су рефлектори осветљавали позоришни сан о слободи уметности да дотакне и оно свето и оно људско. Али у сенци, група људи чекала је свој тренутак. Када је стигла сцена у којој се Свети Сава, пре одласка у манастир, приказује као младић од крви и меса, повици су пресекли тишину. „Срамота! Бласфемија!”, орило се из таме. Неки су устали, грубо пробијајући пут до сцене, узвикујући пароле и претње глумцима. Међу њима и особе из тадашње политике, вођене идејом да у Београду нема места за визије супротне њиховим! 
Представа се зауставила. Публика је била у шоку. Лаушевић, у костиму светитеља, изашао је из улоге и покушао да умири масу: „Нисте ви већи Срби од мене, нити Синише Ковачевића.” Речи су одјекнуле, али нису имале снагу да зауставе бујицу беса. Повици су постајали све гласнији, као да је цео град, са свим његовим тензијама, ушао у салу. 
Представа је прекинута. Уметници су остали на сцени немоћни, а публика разјурена. Оно што је требало да буде славље позоришне уметности претворило се у политички митинг. Те ноћи, култура је изгубила битку пред политиком. После тога, „Свети Сава” више никада није одигран на тој сцени. Лаушевић је добио претње, говорио да му је полиција саветовала да набави пиштољ. У новинама су данима трајале расправе, једни су бранили право уметности да провоцира и поставља питања, други су тврдили да је такав приказ Светог Саве недопустива увреда. Али остала је горчина да је, те вечери, насиље први пут одлучило шта се може, а шта не може играти у београдском позоришту. 
Грађанска Србија била је згрожена и често је користила овај инцидент као пример почетка бујања српског национализма и клеро-фашизма. Наравно, примера насилних покушаја, али и успешних упада и прекида уметничких догађаја било је више у модерној историји Србије. 
Током Недеље поноса 2012. године, у Центру за културну деконтаминацију отворена је изложба шведске фотографкиње Елизабете Олсон Валин. На фотографијама је Исус приказан у друштву ЛГБТ особа, што је изазвало жестоке реакције. Испред ЦЗКД-а окупио се велики број десничара и навијача који су желели насилно да спрече отварање изложбе. Атмосфера је била на ивици инцидента, а само присуство полиције спречило је физички упад и разбијање поставке. Грађанска Србија стала је у одбрану права уметнице да прикаже свој рад. 
Фебруара 2014. у Културном центру Београда организована је изложба „Богујевци – визуелна историја”, посвећена породици која је преживела масакр у Подујеву 1999. године. Десничарске групе окупиле су се испред галерије, узвикујући пароле и покушавајући да спрече улазак публике. Полиција је морала да интервенише. И тада је грађанска Србија јасно рекла да насиље не сме да одлучује шта ће бити приказано. 
У јесен 2020. године група од десет младића с маскама и капуљачама упала је на изложбу у оквиру стрип-фестивала „Ново доба”, бацила сузавац и поцепала изложене радове. Покушано је да се прекину и изложба о ратним злочинима и представа „Сребреница” редитеља Златка Паковића у Центру за културну деконтаминацију. Тада је социолог Ратко Божовић рекао да нам се овакви напади дешавају јер је створена атмосфера да је то могуће, јер је екстремизам патологија која ће се ширити ако се не заустави. Додао је да је екстремизма толико да се догађаји смењују великом брзином, па многе и не приметимо и не реагујемо на њих. 
Можда је то разлог зашто данас грађанска Србија не реагује на прекиде концерата Јелене Карлеуше у Лозници и Смедереву – јер је блокадерског екстремизма толико да га више и не примећују. Или је једноставно грађанска Србија постала екстремистичка и организатор прекида тих концерата? 
У Лозници се група локалних активиста окупила како би насилно прекинула концерт Јелене Карлеуше, јер пружа отворену подршку властима и председнику Александру Вучићу и оштро критикује блокадере. Они су покушали да пробију заштитну ограду, звиждали су и скандирали током читавог концерта. Сличан сценарио планиран је и у Смедереву, с тим да је Карлеуша одлучила да концерт из безбедносних разлога откаже. 
Оно што забрињава, поред самог насиља и прекидања концерата, јесте ћутање дела јавности који је до јуче стајао у првим редовима одбране уметничке слободе. Неки ће рећи да Карлеушина музика није уметност и да сам безобразан што у исти кош стављам Лаушевића и Карлеушу, али то је само изговор да се не реагује. Свако може да брани уметника који му је политички близак – у томе нема ничег храброг ни прогресивног, јер је то очекивано. Храброст је бранити право оног с ким се ни у чему не слажете, да износи своје мишљење и да ужива сва људска и грађанска права. Не постоји оправдање да се једна жена најстрашније понижава и вређа, да јој се прети и покушава да јој се нанесе физичка повреда. 
Тиме што нећете да браните Карлеушу, пардон, тиме што сте нашли сва оправдања да је не браните, показујете своју непринципијелност. Ако не верујете у слободу говора и слободу уметничког израза оних којих се гадите и презирете, онда ви уопште не верујете у слободу, већ верујете да је стваралачка и слобода говора ограничена само на вас и ваше истомишљенике. Што је, наравно, сасвим у реду, али сви знамо како се такви људи зову. 
Јелена Карлеуша данас плаћа цену зато што се усудила да буде певачица која се политички сврстала уз Александра Вучића и СНС власт и усудила се да небираним речима критикује студенте у блокади. Она је жртва политичког прогона, а насилни прекиди њених концерата део су исте матрице која је 1990. године прекинула „Светог Саву”. Само што тада грађанска Србија није ћутала, а данас управо она организује линч. 
Уместо да јасно кажу да насиље никада не може бити метод борбе, они га релативизују и оправдавају, чиме само доказују да је насиље у реду, све док њихови истомишљеници нису његове жртве, да је канселовање у реду, све док њихови нису канселовани, да је прогон у реду, све док њихови нису прогоњени... 
Уметност мора да буде слободна, уметник мора да буде слободан, јер ако једном дозволимо да се неки концерт, изложба, представа или филмска пројекција прекине, дозволили смо да се то понови. Оправдање ћемо увек наћи. Слобода уметности не мери се симпатијама према извођачу или аутору, већ по томе да ли бранимо принцип или не. Ако то заборавимо, онда насиље постаје правило, а историја нас учи да насиље никада није донело ништа добро. 
Онда су дошли по Карлеушу, а ја сам ћутао...

*Уредник магазина „Оптимист”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа