Lov na Karleušu

Te večeri, 31. maja 1990. godine, tmina Jugoslovenskog dramskog pozorišta nije skrivala samo scenu, već i one koji su došli da negoduju zbog predstave „Sveti Sava” Siniše Kovačevića, sa Žarkom Lauševićem u glavnoj ulozi. Na sceni, mladi Rastko Nemanjić tražio je put između zemaljskih strasti i duhovnog poziva, dok su reflektori osvetljavali pozorišni san o slobodi umetnosti da dotakne i ono sveto i ono ljudsko. Ali u senci, grupa ljudi čekala je svoj trenutak. Kada je stigla scena u kojoj se Sveti Sava, pre odlaska u manastir, prikazuje kao mladić od krvi i mesa, povici su presekli tišinu. „Sramota! Blasfemija!”, orilo se iz tame. Neki su ustali, grubo probijajući put do scene, uzvikujući parole i pretnje glumcima. Među njima i osobe iz tadašnje politike, vođene idejom da u Beogradu nema mesta za vizije suprotne njihovim! 
Predstava se zaustavila. Publika je bila u šoku. Laušević, u kostimu svetitelja, izašao je iz uloge i pokušao da umiri masu: „Niste vi veći Srbi od mene, niti Siniše Kovačevića.” Reči su odjeknule, ali nisu imale snagu da zaustave bujicu besa. Povici su postajali sve glasniji, kao da je ceo grad, sa svim njegovim tenzijama, ušao u salu. 
Predstava je prekinuta. Umetnici su ostali na sceni nemoćni, a publika razjurena. Ono što je trebalo da bude slavlje pozorišne umetnosti pretvorilo se u politički miting. Te noći, kultura je izgubila bitku pred politikom. Posle toga, „Sveti Sava” više nikada nije odigran na toj sceni. Laušević je dobio pretnje, govorio da mu je policija savetovala da nabavi pištolj. U novinama su danima trajale rasprave, jedni su branili pravo umetnosti da provocira i postavlja pitanja, drugi su tvrdili da je takav prikaz Svetog Save nedopustiva uvreda. Ali ostala je gorčina da je, te večeri, nasilje prvi put odlučilo šta se može, a šta ne može igrati u beogradskom pozorištu. 
Građanska Srbija bila je zgrožena i često je koristila ovaj incident kao primer početka bujanja srpskog nacionalizma i klero-fašizma. Naravno, primera nasilnih pokušaja, ali i uspešnih upada i prekida umetničkih događaja bilo je više u modernoj istoriji Srbije. 
Tokom Nedelje ponosa 2012. godine, u Centru za kulturnu dekontaminaciju otvorena je izložba švedske fotografkinje Elizabete Olson Valin. Na fotografijama je Isus prikazan u društvu LGBT osoba, što je izazvalo žestoke reakcije. Ispred CZKD-a okupio se veliki broj desničara i navijača koji su želeli nasilno da spreče otvaranje izložbe. Atmosfera je bila na ivici incidenta, a samo prisustvo policije sprečilo je fizički upad i razbijanje postavke. Građanska Srbija stala je u odbranu prava umetnice da prikaže svoj rad. 
Februara 2014. u Kulturnom centru Beograda organizovana je izložba „Bogujevci – vizuelna istorija”, posvećena porodici koja je preživela masakr u Podujevu 1999. godine. Desničarske grupe okupile su se ispred galerije, uzvikujući parole i pokušavajući da spreče ulazak publike. Policija je morala da interveniše. I tada je građanska Srbija jasno rekla da nasilje ne sme da odlučuje šta će biti prikazano. 
U jesen 2020. godine grupa od deset mladića s maskama i kapuljačama upala je na izložbu u okviru strip-festivala „Novo doba”, bacila suzavac i pocepala izložene radove. Pokušano je da se prekinu i izložba o ratnim zločinima i predstava „Srebrenica” reditelja Zlatka Pakovića u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Tada je sociolog Ratko Božović rekao da nam se ovakvi napadi dešavaju jer je stvorena atmosfera da je to moguće, jer je ekstremizam patologija koja će se širiti ako se ne zaustavi. Dodao je da je ekstremizma toliko da se događaji smenjuju velikom brzinom, pa mnoge i ne primetimo i ne reagujemo na njih. 
Možda je to razlog zašto danas građanska Srbija ne reaguje na prekide koncerata Jelene Karleuše u Loznici i Smederevu – jer je blokaderskog ekstremizma toliko da ga više i ne primećuju. Ili je jednostavno građanska Srbija postala ekstremistička i organizator prekida tih koncerata? 
U Loznici se grupa lokalnih aktivista okupila kako bi nasilno prekinula koncert Jelene Karleuše, jer pruža otvorenu podršku vlastima i predsedniku Aleksandru Vučiću i oštro kritikuje blokadere. Oni su pokušali da probiju zaštitnu ogradu, zviždali su i skandirali tokom čitavog koncerta. Sličan scenario planiran je i u Smederevu, s tim da je Karleuša odlučila da koncert iz bezbednosnih razloga otkaže. 
Ono što zabrinjava, pored samog nasilja i prekidanja koncerata, jeste ćutanje dela javnosti koji je do juče stajao u prvim redovima odbrane umetničke slobode. Neki će reći da Karleušina muzika nije umetnost i da sam bezobrazan što u isti koš stavljam Lauševića i Karleušu, ali to je samo izgovor da se ne reaguje. Svako može da brani umetnika koji mu je politički blizak – u tome nema ničeg hrabrog ni progresivnog, jer je to očekivano. Hrabrost je braniti pravo onog s kim se ni u čemu ne slažete, da iznosi svoje mišljenje i da uživa sva ljudska i građanska prava. Ne postoji opravdanje da se jedna žena najstrašnije ponižava i vređa, da joj se preti i pokušava da joj se nanese fizička povreda. 
Time što nećete da branite Karleušu, pardon, time što ste našli sva opravdanja da je ne branite, pokazujete svoju neprincipijelnost. Ako ne verujete u slobodu govora i slobodu umetničkog izraza onih kojih se gadite i prezirete, onda vi uopšte ne verujete u slobodu, već verujete da je stvaralačka i sloboda govora ograničena samo na vas i vaše istomišljenike. Što je, naravno, sasvim u redu, ali svi znamo kako se takvi ljudi zovu. 
Jelena Karleuša danas plaća cenu zato što se usudila da bude pevačica koja se politički svrstala uz Aleksandra Vučića i SNS vlast i usudila se da nebiranim rečima kritikuje studente u blokadi. Ona je žrtva političkog progona, a nasilni prekidi njenih koncerata deo su iste matrice koja je 1990. godine prekinula „Svetog Savu”. Samo što tada građanska Srbija nije ćutala, a danas upravo ona organizuje linč. 
Umesto da jasno kažu da nasilje nikada ne može biti metod borbe, oni ga relativizuju i opravdavaju, čime samo dokazuju da je nasilje u redu, sve dok njihovi istomišljenici nisu njegove žrtve, da je kanselovanje u redu, sve dok njihovi nisu kanselovani, da je progon u redu, sve dok njihovi nisu progonjeni... 
Umetnost mora da bude slobodna, umetnik mora da bude slobodan, jer ako jednom dozvolimo da se neki koncert, izložba, predstava ili filmska projekcija prekine, dozvolili smo da se to ponovi. Opravdanje ćemo uvek naći. Sloboda umetnosti ne meri se simpatijama prema izvođaču ili autoru, već po tome da li branimo princip ili ne. Ako to zaboravimo, onda nasilje postaje pravilo, a istorija nas uči da nasilje nikada nije donelo ništa dobro. 
Onda su došli po Karleušu, a ja sam ćutao...

*Urednik magazina „Optimist”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista