Очевим путем, корак по корак до највећих висина

Када га погледате, неодољиво подсећа на свог оца. Миран и благ поглед који вас уверава да је пред њим велика каријера. Можда не баш као што је имао његов отац, али Александар Станковић засигурно иде очевим путем. За Дејана Станковића, икону Црвене звезде, некадашњег фудбалера Лација и Интера и садашњег тренера московског Спартака, нема ко није чуо, а да није у фудбалским водама. За млађаног Александра ће овдашња јавност тек имати прилику да се увери да је, ако ништа друго, бар на добром путу да осети делић фудбалске славе коју је имао његов отац. За првотимца белгијског Клуб Брижа, позив у А репрезентацију Србије је засигурно круна досадашње играчке каријере. Добре игре у дресу Брижа нису остале незапажене од стране Драгана Стојковића, који је за време свог четворогодишњег мандата на клупи Србије многима дао прилику да осете шта значи носити дрес Србије. Од првих дана у млађим категоријама Интера, преко швајцарског Луцерна до белгијског Клуб Брижа, Станковићев пут није био лак.

Најпре се у дресу Луцерна учио стрпљењу. У Брижу је видео шта значи бити победник и такмичити се са најбољим клубовима у Европи. У тој истој сезони, када је белгијски клуб успео да уђе у европску елиту, најпре као награда стигла је победа над Монаком. Пораз од Аталанте који више подсећа на опомену, него на неуспех, није уздрмао екипу. Али две нове узастопне првенствене победе су поново покренуле лавину амбиција овог клуба. Млади Александар је дрес Србије носио у свим млађим категоријама. Тамо је био више од играча, често показујући лидерске способности. Био је капитен, извођач слободних удараца, неко ко са пуно храбрости увек преузима одговорност. Истиче да са оцем никада не разговара о ономе што је било добро, само о ономе што може бити још боље.

Сада, са првим позивом у А репрезентацију, стоји на прагу онога о чему је маштао док је брату Филипу шутирао слободне ударце. Сада пред нове фудбалске изазове Александар остаје веран себи, потпуно миран, фокусиран и посвећен обавезама које га чекају. Имао је ту срећу да учи од једног од најбољих фудбалера које смо имали...

– Од тренутка када сам први пут заиграо за пионирску репрезентацију Србије, маштао сам да једног дана будем члан А репрезентације своје земље. Осећај је изванредан, то је испуњење сна. Чекао сам овај тренутак од првих дана у млађим категоријама, где сам био капитен – искрен је Александар.

Иако је рођен у Италији, каже да га највеће емоције везују за Србију.

– Немам посебан мотив када играм против земље у којој сам рођен. Кад играм за Србију, увек сам мотивисан. Једноставно, желим да представљам моју земљу као прави Србин. Истина је да сам имао више пута понуду да играм за Италију, али је одговор увек био исти. Моја породица је из Србије, ја се осећам као Србин. Само је једна репрезентација за коју желим да играм – изричит је млади Александар.

Кроз млађе селекције најдуже је сарађивао са Радованом Кривокапићем, свега неколико утакмица под вођством Саше Илића и Александра Коларова…

„Све су то тренери који су играли фудбал на озбиљном нивоу, разумеју захтеве игре на свакој позицији и могу много да помогну младим играчима. Задовољан сам свим својим тренерима, од Интера, преко Луцерна и Брижа до млађих селекција у савезу, јер увек можеш да научиш нешто ново што после носиш кроз читаву каријеру.

Данас ради под вођством Драгана Стојковића, човека о чијим играчким квалитетима његов отац говори у суперлативима.

– Тата ми је много пута говорио какав је мајстор фудбала био наш селектор. Част је када Србију води такав мајстор фудбала. Волим када имам контролу лопте. Сигурно ћу слушати све што селектор буде говорио и тражио од мене. У то будите убеђени сто одсто. Једва сам дочекао да почнемо да радимо на припреми утакмице са Албанијом.

Када је стигао позив за А репрезентацију, један од првих који му је честитао био је човек са којим дели посебну везу из Интерових дана.

– Димарко ме је одмах позвао и честитао. Срећан је што сам део најбоље репрезентације, зна колико ми значи позив и колико волим Србију. Поносан је, као и моја породица. Његови савети су ми до сада пуно помогли, посебно када сам доносио одлуку о преласку у Луцерн. То је било лето пре годину дана, имао сам понуде из Серије Б, али ми је Федерико рекао: иди у Швајцарску, играј, тамо ће ти дати доста простора, јер је и он једно време био у Сиону.

Прелазак у Клуб Бриж се врло брзо показао као идеалан корак у његовој даљој фудбалској каријери:

– То је велики клуб који има озбиљaн пројекат. На моју велику срећу период адаптације у новој спортској средини није трајао дуго. Брзо сам се изборио за статус у првој постави. Захвалан сам мом тренеру, саиграчима и свим људима у клубу. Без њих не бих могао тако брзо да се прилагодим. Пласман у Лигу шампиона преко Салцбурга и Ренџерса, као и убедљива победа над Монаком, остаће урезани у памћењу навијача Брижа. Кренули смо добро. Те четири утакмице у квалификацијама биле су нам најбоље у сезони. Много нам је значио тај успех за самопоуздање, атмосферу – признаје Александар.

Неће бити никакво изненађење ако већ сутра у Лесковцу дебитује за Србију. Као сваки технички префињен играч, има и свог фудбалског узора.

– Тата је мој идол, ту немам никакву дилему. Гледао сам и Хакана Чалханоглуа док сам тренирао са првим тимом Интера. То што он ради на терену је просто необјашњиво – истиче Станковић.

Доласком под сазвежђе најбољег тима Србије, Александар је постао део групе о којој је дуго маштао.

– Јан-Карла Симића знам из млађих селекција, остале тек треба да упознам. Нормално, пратим Влаховића и Костића у Јувентусу, Павловића у Милану. Врло брзо сам се уверио да су сјајни момци. Из дана у дан расту тензије како се ближи утакмица са Албанијом. Спремамо се у миру, полако. Асланија знам из Италије, сећам се да је Филипу дао гол у 118. минуту и ускратио га за ’скудето’ у јуниорској конкуренцији. Играли смо заједно у Интеру, имамо исту позицију и добро познајем његове квалитете. Али није он једина опасност. Искрено, не познајем баш све играче Албаније, али ових дана радимо детаљно на анализи противника – наглашава нова нада српског фудбала.

За крај Александар је открио очеву поруку пре поласка на окупљање репрезентације. То су речи које у себи носи као завет.

– Као што би сваки тата рекао сину, рекао ми је да се понашам лепо, да пре него што обучем дрес, прво погледам грб Србије и да га увек ставим испред презимена. Видео сам његов портрет испред свлачионица. Сваки пут кад дођем у Пазову.

Тренутно је задовољан у Белгији, али није тајна да жели да се што пре врати у земљу где је рођен, да поново покуша у Интеру где је тата Дејан оставио неизбрисив траг. Неће бити никакво изненађење ако од првог минута буде добио прилику у веома важном фудбалском двобоју. Драган Стојковић је показао да верује у овог играча...

Данас одлазак у Ниш

Фудбалска експедиција Србије преселиће се данас на југ Србије. Играчи и стручни штаб биће смештени у Хотелу „Амбасадор”, а у Нишу ће под диригентском палицом Драгана Стојковића одрадити два тренинга пред сутрашњи сусрет у Лесковцу против Албаније (21 час). На југу наше земље поново влада велико интересовање за долазак репрезетације, а поново ће у центру пажње бити Душан Влаховић, нападач Јувентуса и љубимац најмлађих навијача. Иначе, гости ће бити смештени у Хотелу „Наис”, где ће имати сталну безбедоносну пратњу. Фудбалски савез Србије жели да ова утакмица протекне у најбољем реду, без иједног инцидента, јер је савез под будним оком инспектора Уефе, који су већ допутовали у Лесковац.

Д. Т.