Србин у дубинама америчке спољне политике

Свака држава је или дубока или – није држава. Што је дубља, то је више држава, а што је плића, бива више налик приватним компанијама или простим политичким партијама, које данас јесу, а сутра већ нису, док реална држава мора да, за разлику од њих, у својим дубинама чува свој континуитет и трајност.

Ову просту чињеницу егзистенције државе су знали велики државници, те зато Мао Це Тунг није хтео да погуби последњег кинеског цара иако су идеолошки били на потпуно опречним странама и зато Шарл де Гол након Другог светског рата није хтео да Петена осуди на смрт, јер су обојица знали да би тиме бацили горку секиру у тело нације која би наставила да је дуго сече и дезинтегрише.

Нажалост, ми Срби смо имали мало државника који нису посезали за секирама на своје и само се можемо надати да смо из клетог историјског искуства извукли поуку и да ћемо убудуће бити паметнији, макар онолико колико је Доналд Трамп, ватрени карактер сличан нама, паметнији у свом другом мандату у односу на први, а што се види како из именовања на разне позиције у његовој актуелној администрацији, тако и из читавог сета политика које нуди према унутра и споља, а у којима му је традиционални државни апарат савезник, а не противник као што је то био случај током његовог првог мандата.

Током Бајденовог председниковања су и Трамп и тај апарат, да не користимо ултрапопуларни израз „дубоке државе”, који аматери користе да би имали једноставне одговоре на компликована питања, имали времена да се спреме једни за друге, јер је свима по дубинама и ширинама светског стратешког мишљења мање-више било јасно да ће Трамп поново да се врати на трон, па је много тога учињено и у самој Америци али и другде по свету и у малим и у великим силама да се структуре припреме за Трампа 2.0.

Дакле, овај Трамп 2.0 је заправо синтеза његовог МАГА покрета против америчког естаблишмента и самог тог естаблишмента који је проценио да је мања мука да се Трамп „пропусти”, уз ситна пецкања, на власт, него да милиони бесних МАГА присталица остану без задовољења и вођства које у његовом случају и не мора бити толико неразумно, што је он и потврдио када је други пут ступио на престо, именујући низ решења са којима је традиционални амерички апарат могао бити задовољан.

Најважније од тих решења је Марко Рубио, за стратегију талентовани сенатор са државничким потенцијалима, којег је Трамп врло мудро поставио на место државног секретара одговорног за спољну политику земље, а који је био прихватљиво решење и традиционалном америчком државном апарату који би тешко поднео да је на то место постављена нека експериментална личност каквих је било исувише у Трамповој првој администрацији. Време за сада потврђује ову Трампову процену и именовање, јер само постављење на било коју функцију не значи ништа ако постављеник не може да изнесе ту функцију што је Рубио урадио без пола муке, успут се и ширећи уједињујући и функције државног секретара и саветника за националну безбедност, што нико још од Кисинџера није успео, што сведочи да је реч о човеку који ће још дуго времена, са формалних или неформалних позиција, како се већ окрене политичка срећа, утицати на америчку спољну политику, а са чиме треба рачунати свака држава на свету, па и наша.

Но, ми смо онако балкански брзоплети већ почели да отварамо шампањац јер ће нам из Америке за амбасадора бити послат Марк Брновић, наше горе лист, који би, истина, био и објективно најбоље решење да америчко-српски односи добију и потребну топлину и људску димензију и персонификацију, али, нажалост, у овим клетим дипломатским и стратешким пословима људска димензија се пробија на сцену тек онда када су задовољени и мало шири стратешки и дипломатски прорачуни, који су између Америке и Србије још у вакууму, о чему најбоље сведочи ситуација са НИС-ом.

Стога је било потпуно реално да тај однос настави да се држи у вакууму преко отправника послова у амбасади у Београду који ће их отправљати све док вакуум траје, а не да нам дође „наш” амбасадор из Америке који би ту, додуше, могао да буде најомиљенији амерички амбасадор икада услед којег би Срби више заволели Америку, али ово није, нажалост, време љубави, већ време сирових стратешких прорачуна у које се Марк Брновић, нажалост, није уклапао.

Метафорично говорећи, Америци тренутно не треба у Србији и региону вољени шериф нашег порекла који би очас посла могао да постане америчко-српски гувернер региона, јер амбасадор у Београду има утицај и у Приштини, Сарајеву, Подгорици и Скопљу, већ Америци тренутно у Београду треба дискретан и прагматичан дипломата – својеврсни Гумифлекс – који би се могао флексибилно носити са традиционалним балканским међуетничким изазовима, а за то је позиција отправника послова више него идеална јер је отправник невидљив, а свеприсутан.

Стога ће Америка вероватно наставити да држи отправника послова и даље, не само у Београду већ и у Сарајеву и Приштини, где такође нема амбасадора, јер су и Косово и Метохија и Босна и Херцеговина такође у вакууму – Приштина због све несташнијег Куртија, а БиХ због институционалног галиматијаса у вези са статусом Милорада Додика, те не треба очекивати да ће Америка ускоро послати амбасадоре у Београд, Приштину и Сарајево.

Америци тренутно на Балкану требају прагматичне технократе реалисти да прагматично испод жита решавају регионалне проблеме или макар да их држе стабилним и не допусте да се у било којем погледу отму контроли, како не би оптерећивали америчку спољну политику забављену много важнијим питањима него што је Балкан, који се може оставити отправницима послова све док се глобална ситуација и односи са другим великим силама, првенствено Русијом и Кином, мало не искристалишу, па да се онда према тој широј слици одлучи какви су амбасадори потребни у срцу Балканског полуострва.

У овом моменту је Марко Рубио одговоран за чување те мало шире слике америчке спољне политике којом је потпуно овладао, именујући себи блиске кадрове на кључне позиције, па је тако његов асистент који ће се бавити Европом и Евроазијом, а самим тим и Балканом, Брендан Ханрахан, класични прагматични технореалиста, заинтересованији да на Балкану прави прагматичне дилове како би растеретио америчку спољну политику на важнијим тачкама света од тога да га воле или мрзе.

Можда и није лоше што односи са Америком иду у том прагматичном правцу, што значи да ћемо и ми из мислећих државних дубина морати да осмислимо прагматична решења која ћемо понудити Рубију и Ханрахану, не заборављајући ни несуђеног Брновића, који остаје природан контакт између наших држава.

Већ се назире пут којим би правдољубиви и борбени Брновић могао кренути у америчкој унутрашњој политици сада када су му отказани спољни аранжмани, а на будућим позицијама које би могао освојити у Америци би могао бити кориснији и Трампу и српској заједници у Америци и, коначно, српско-америчким односима, те стога не ваља туговати што нам он не долази, већ се треба припремити да га подржимо у биткама које су пред њим у самој Америци, као што уопште и у било којој другој земљи треба да подржавамо људе који су важни за нашу спољну политику, јер тако раде све озбиљне државе које спољну политику препуштају дубоким стратешким прорачунима, а не површинским дневно-политичким и партијским интересима.

*Научни саветник у Институту друштвених наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа