Неогрејани кућерак

„Добар дан, шта има у Бановцима?”, необавезно питамо случајног пролазника у овом приградском насељу, неколико километара удаљеном од Батајнице. „Не знам шта има, али знам да гаса нема”, одговара нам, у исти мах духовито и иронично, средовечни господин „ушушкан” у дебелу јакну. Откад је пре два дана у овом месту, чији се становници греју искључиво на гас, „заврнут” гасовод због тренутне кризе око енергената, главна преокупација неколико десетине хиљада Бановчана је како се огрејати. Неминовно им се при том по глави врзма питање докле ће трајати несташица, а неизвесност додатно доприноси њиховој огорчености.

Бановци су, иначе, типично ушорено војвођанско место, са непрегледним редовима ограда и капија дуж обе стране пута, иза којих се налазе пространа дворишта повећих породичних кућа. Цео живот догађа се управо иза тих ограда, па су пролазници на улици малобројни. Једна од кућа је дом вишечлане породице Гњидић.

– Лепо нам је почела ова година – цинично истиче, мислећи на несташицу, пензионерка Дара Гњидић, која са супругом Јовицом већ годинама живи у Бановцима. Као староседеоци, њих двоје присећају се времена када је у овом месту спровођена гасификација.

– Било је то деведесетих година прошлога века. Тада је увођење гаса било исплативо, иако смо за прикључак и за додатну уградњу издвојили више од 2.000 тадашњих немачких марака, јер је овакав вид грејања био четири пута јефтинији од грејања на струју – сећа се Јовица, док седи поред калорифера, са неколико слојева одеће и капом коју не скида ни у кући. Грејалицу су, кажу Гњидићи, силом прилика, после много година морали да укључе, али им је једно грејно тело недовољно да утопле цео дом у коме живе три поколења – осим старијих супружника, ту су синови Зоран и Горан, снаја Миланка и једногодишњи Марко.

– Калорифер је у току дана углавном у дневној соби, а ноћу га „селимо” по осталим собама. Предсобље не грејемо уопште. Због слабе струје, грејачу треба више времена да се загреје свом снагом – објашњава Дара, док син Зоран додаје како брину због додатних трошкова које ће изазвати прелазак на грејање на струју.

– Морамо да грејемо цео дан. Како ћемо да платимо рачуне кад уђемо у „црвену зону” ни сами не знамо. Много људи у Бановцима прешло је на струју, па се плашимо и рестрикција због преоптерећења система. Ако нам искључе и струју, не знамо шта ћемо – треба најпре набавити пећ на дрва, а потом и цепанице, које се продају по цени од 5.000 динара за један кубни метар, што је ништавна количина огрева – каже Зоран, радник обезбеђења у суду у Старој Пазови, чије је радно место, због хладних цеви, тренутно затворено, баш као и вртић у који Гњидићи воде унука Марка.

Времешни Јовица памти да је и раније било потешкоћа са снабдевањем гасом. Тврди да је доток енергената био слабији, па је зими морао грејање да појачава „до даске” како би огрејао дом, при чему је, да би пећ боље радила, скинуо са ње заштину оплату. Гњидићи кивно истичу да је новонастала ситуација врхунац занемаривања потреба житеља насељених на ободу престонице.

– Тачно је да треба штедети кад је криза. Али, хајде онда сви да „стегнемо каиш”, а не да се све прелама преко леђа грађана у приградским насељима. Овако, осећамо се као грађани не другог, већ десетог реда – жустар је Јовица.

Преко пута куће у којој живе Гњидићи налази се пекара „Крстевски”, која већ 30 година снабдева комшилук хлебом. Драган, син власника пекаре, иначе кум Гњидића, истиче да је грађанима, када је увођен гасовод у Бановцима, „много обећавано, а сада се све изјаловило”.

– Пристали смо на велике трошкове, јер смо веровали у поузданост. Међутим, сада се осећамо изневерено. Многи житељи остали су због свега и без топле воде, па се сада сналазе тако што монтирају старе бојлере које су ископали са тавана и из остава – објашњава наш саговорник, који, срећом по њега и његове муштерије, хлеб и пециво пече у пећи на дрва, коју је поново „упрегао”.