С Додиком и без Додика

Готово неопажено на високу политичку сцену Републике Српске последњих година и месеци испливали су „неки нови момци”, не као група и не одједном као резултат кадровске обнове, односно чистке у редовима власти, него, бар се тако чини, без Додиковог плана као ад хок решења од случаја до случаја. Да ли ће бити референдума, а да ли ванредних избора? Да ли ће бити једно, и које, да ли обоје или ниједно? Да ли ће српске странке бојкотовати наметнуте изборе или неке хоће, неке неће? Да ли је Додик и даље председник у пуном капацитету, или формално није, а стварно јесте? О томе су из Бањалуке из дана у дан стизале бројне и противречне информације у којима се тешко разабрати.

Ономад, током боравка у Сочију, Додик је саопштио да ће Синиша Каран бити кандидат СНСД-а, односно владајуће коалиције, што наравно значи да ће избора бити, да бојкота неће бити, и да ће актуелни министар за научни развој и високо образовање бити председник. Прво и друго се подразумева, али на основу чега претпоставка да ће баш Каран добити највише гласова? Предложио га је Додик, кандидат је најјаче странке, нејака опозиција нема јаке кандидате, Станивуковић, једини озбиљан противкандидат неће ни учествовати. Сада је одједном све постало јасно и извесно барем до краја идуће године и редовних општих и председничких избора. А што се тиче Додика, он и као само председник странке, која с коалицијом има већину посланика у парламенту, именује мандатара, потврђује премијере и министре, поставља директоре јавних предузећа, остаје у седлу и без функције председника.

Зна протекторат да је тако, па у Сарајеву већ наглас думају како би му и то забранили, а он им из Сочија, где је, како каже, прикупио снагу, поручује да ће, ако ништа друго, формирати НВО. Захваљујући ауторитету и харизми, коју немају ни Мерц, ни Макрон, ни Стармер, заједно са Шмитом, ОХР-ом, ПИК-ом имаће већи јавни утицај него иједна опозициона странка. Његов утицај одавно не зависи од функције, него утицај функције зависи од њега, па био он премијер, председник републике, члан Председништва БиХ, или ништа од тога.

Није, међутим, Додик споменуо оно што је, како рекосмо на почетку, већ учинио: на значајне функције промовисао је нове људе. Синиша Каран, Саво Минић, Жељко Будимир. А Жељка Цвијановић, која се као српски члан Председништва већ рутински носи и са „једнонационалним” тандемом Бећировић–Комшић, замењује Додика у западним земљама где је њен председник под санкцијама.

У парламентарним демократијама, а то би Српска била да није под „привременом” чизмом заредом седам високих представника, пуних 30 година, функција председника републике је више репрезентативно-церемонијална, поготово ако га бира скупштина, а не непосредно народ на председничким изборима. Центар моћи протоком времена преселио се свугде из парламента у владу, а из ње у доминантну партију, и напокон је отеловљен у партијском шефу. Бирачи се тешко сналазе с алтернативним апстрактним идејама, идеологијама, програмима, међу којима су, паралелним процесом дезидеологизације, разлике избледеле и готово нестале и предизборни програми им личе као јаје јајету. Лакше се идентификују с конкретном личношћу, човеком од крви и меса, па се у странкама систематски његује култ лидера. У називима свих странака неизоставно се спомиње да су српске, да су демократске, да су народне, да се боре за правду и просперитет и слично, а тек када читате акрониме, ко би их разликовао. Зато у предизборним кампањама на билбордима поред акронима странке стоји и пуно име и презиме лидера, а у међувремену сви понављају да све што је земља постигла у било којој области треба да захвали лидеру. Није то социјалистичко наслеђе његовања култа личности, него општи тренд. Дугом владавином лидер постаје непокретни покретач свега и свачега, публика стиче погрешан утисак да се он о свему лично пита и о свему сам одлучује.

Важило је да у Српској, баш о свему, вреди разговарати једино и искључиво с Додиком, као да тамо не постоје влада, министри, градоначелници, директори агенција и јавних предузећа. Никада то није било баш тако, али је код непријатеља РС у Сарајеву, Бриселу, Берлину створило утисак да је довољно склонити Додика и нема ни РС, „откинути аждаји главу па да тело замре”. Заборавили су једну ситницу – да је свих тих седам В. П. наметнуто споља, а Додик непосредно изабран од народа и да га његов народ хоће на челу већ 20 година. То је код њега повратно створило обавезу да чини оно што народ жели и самопоуздање да то може и да оствари.

Неоколонијални глобални центри моћи не воле јаке и дуговечне лидере који имају моћ да им кваре политичке и комерцијалне империјалне пројекте, штитећи природне ресурсе своје земље. Не да им шуме, реке, оранице, руде. Рушење таквих лидера почиње кампањом о диктатури и корупцији у локалним извана спонзорисаним опозиционим медијима, а онда следи специјални догађај, случајна или инсценирана несрећа (комунални пропуст с трагичним последицама, нерасветљена смрт опозиционог новинара, или сл.), што треба да послужи као окидач да се покрену претходно наелектрисане масе. То је за Србе све већ виђено.

Бошњачки функционери с вишегенерацијском традицијом колаборације годинама су по западним канцеларијама систематски сатанизовали Додика и провоцирали домаћине да нису у стању да му стану у крај. „Видите шта вам Додик ради, а ви ништа!” О медијима и да не говоримо: Сенад Хаџифејзовић, очајан што је Додик још једном блокирао међународне притиске, узвикнуо је у једном моменту у камеру: „Можемо ускоро очекивати да Додик почне да нас хапси...” Није довршио „уместо да ми ухапсимо њега”. Колико су се само радовали кад год би им се причинило да је готов, а кад би већ по који пут били разочарани, он и Амир Зукић би на своје ТВ канале позивали београдске аутошовинисте да их утеше и охрабре, да „неће још дуго”, да га је „Вучић пустио низ воду”, да су у Бриселу чули ово, у Вашингтону оно, у Загребу нешто треће, али све црње од црњег о Додиковој не само политичкој будућности.

А сада, пошто се ослободио затвора и потернице, страхују да се не повампири и копају по биографијама споменутих новајлија на које је поред оних старих Додик распоредио терет власти. Жељка, већ ветеранка, имала је више изврсних наступа попут оних на седници СБ УН и у Дејтону поводом 30-годишњице Споразума, држи директну комуникацију с Ландаумом, замеником државног секретара САД и промотером Трампове нове политике у БиХ. Синиша Каран, полицајац од приправника у социјалистичкој станици милиције у Купресу, преко српског кадра у Сипи у Сарајеву, до министра унутрашњих послова. Другу каријеру остварио је као шеф секретаријата Председништва и Владе РС у Бањалуци. Трећу као доктор права и професор универзитета. Саво Минић, председник општине, доктор права, адвокат, министар за пољопривреду, изузетно омиљен међу колегама и сарадницима, свесрдно је прихваћен као премијер. Жељко Будимир је у јавности уочен као саветник који се не одваја од саветованог, било да је овај у Москви, Будимпешти, Истанбулу, Београду или негде у унутрашњости Српске. Свестрано образован, темељит и посвећен, овај професор ФПН у Бањалуци убрзо је постао и министар за науку и високо образовање, а недавно му је Додик поверио најосетљивији ресор унутрашњих послова. Сви они су чланови Председништва СНСД, доказани патриоти, лојални визији независне Српске и њему лично.

Кад најављеном руско-америчком „Комисијом за Балкан” недорасла ЕУ буде избачена из игре, завршиће се и ово лудило у БиХ, а дотле ће институције система и челни кадрови (Цвијановићева, Каран, Стевандић, Минић) увежбати већу самосталност и одговорност, народ ће добити више прилике да се директно изјасни на референдумима, па тако Додик неће бити „за све крив”. Ситуацију у којој и јесте и није председник Додик је сам сажео: „Бићу председник за свакога ко ме као таквог прихвата.” А већина у Српској, гласањем за Карана, показаће да Додика „прихвата као председника” и да ЦИК, ПИК, ОХР, В. П., ванредним изборима нису ништа постигли. „Имаће уместо једног два Додика”, рекао је проглашавајући Карана за кандидата коалиције за једногодишњег председника. Зарад ојачавања јединства на месец уочи избора, председници опозиционих општина почели су да се прикључују СНСД-у.

*Професор емеритус