S Dodikom i bez Dodika

Gotovo neopaženo na visoku političku scenu Republike Srpske poslednjih godina i meseci isplivali su „neki novi momci”, ne kao grupa i ne odjednom kao rezultat kadrovske obnove, odnosno čistke u redovima vlasti, nego, bar se tako čini, bez Dodikovog plana kao ad hok rešenja od slučaja do slučaja. Da li će biti referenduma, a da li vanrednih izbora? Da li će biti jedno, i koje, da li oboje ili nijedno? Da li će srpske stranke bojkotovati nametnute izbore ili neke hoće, neke neće? Da li je Dodik i dalje predsednik u punom kapacitetu, ili formalno nije, a stvarno jeste? O tome su iz Banjaluke iz dana u dan stizale brojne i protivrečne informacije u kojima se teško razabrati.

Onomad, tokom boravka u Sočiju, Dodik je saopštio da će Siniša Karan biti kandidat SNSD-a, odnosno vladajuće koalicije, što naravno znači da će izbora biti, da bojkota neće biti, i da će aktuelni ministar za naučni razvoj i visoko obrazovanje biti predsednik. Prvo i drugo se podrazumeva, ali na osnovu čega pretpostavka da će baš Karan dobiti najviše glasova? Predložio ga je Dodik, kandidat je najjače stranke, nejaka opozicija nema jake kandidate, Stanivuković, jedini ozbiljan protivkandidat neće ni učestvovati. Sada je odjednom sve postalo jasno i izvesno barem do kraja iduće godine i redovnih opštih i predsedničkih izbora. A što se tiče Dodika, on i kao samo predsednik stranke, koja s koalicijom ima većinu poslanika u parlamentu, imenuje mandatara, potvrđuje premijere i ministre, postavlja direktore javnih preduzeća, ostaje u sedlu i bez funkcije predsednika.

Zna protektorat da je tako, pa u Sarajevu već naglas dumaju kako bi mu i to zabranili, a on im iz Sočija, gde je, kako kaže, prikupio snagu, poručuje da će, ako ništa drugo, formirati NVO. Zahvaljujući autoritetu i harizmi, koju nemaju ni Merc, ni Makron, ni Starmer, zajedno sa Šmitom, OHR-om, PIK-om imaće veći javni uticaj nego ijedna opoziciona stranka. Njegov uticaj odavno ne zavisi od funkcije, nego uticaj funkcije zavisi od njega, pa bio on premijer, predsednik republike, član Predsedništva BiH, ili ništa od toga.

Nije, međutim, Dodik spomenuo ono što je, kako rekosmo na početku, već učinio: na značajne funkcije promovisao je nove ljude. Siniša Karan, Savo Minić, Željko Budimir. A Željka Cvijanović, koja se kao srpski član Predsedništva već rutinski nosi i sa „jednonacionalnim” tandemom Bećirović–Komšić, zamenjuje Dodika u zapadnim zemljama gde je njen predsednik pod sankcijama.

U parlamentarnim demokratijama, a to bi Srpska bila da nije pod „privremenom” čizmom zaredom sedam visokih predstavnika, punih 30 godina, funkcija predsednika republike je više reprezentativno-ceremonijalna, pogotovo ako ga bira skupština, a ne neposredno narod na predsedničkim izborima. Centar moći protokom vremena preselio se svugde iz parlamenta u vladu, a iz nje u dominantnu partiju, i napokon je otelovljen u partijskom šefu. Birači se teško snalaze s alternativnim apstraktnim idejama, ideologijama, programima, među kojima su, paralelnim procesom dezideologizacije, razlike izbledele i gotovo nestale i predizborni programi im liče kao jaje jajetu. Lakše se identifikuju s konkretnom ličnošću, čovekom od krvi i mesa, pa se u strankama sistematski njeguje kult lidera. U nazivima svih stranaka neizostavno se spominje da su srpske, da su demokratske, da su narodne, da se bore za pravdu i prosperitet i slično, a tek kada čitate akronime, ko bi ih razlikovao. Zato u predizbornim kampanjama na bilbordima pored akronima stranke stoji i puno ime i prezime lidera, a u međuvremenu svi ponavljaju da sve što je zemlja postigla u bilo kojoj oblasti treba da zahvali lideru. Nije to socijalističko nasleđe njegovanja kulta ličnosti, nego opšti trend. Dugom vladavinom lider postaje nepokretni pokretač svega i svačega, publika stiče pogrešan utisak da se on o svemu lično pita i o svemu sam odlučuje.

Važilo je da u Srpskoj, baš o svemu, vredi razgovarati jedino i isključivo s Dodikom, kao da tamo ne postoje vlada, ministri, gradonačelnici, direktori agencija i javnih preduzeća. Nikada to nije bilo baš tako, ali je kod neprijatelja RS u Sarajevu, Briselu, Berlinu stvorilo utisak da je dovoljno skloniti Dodika i nema ni RS, „otkinuti aždaji glavu pa da telo zamre”. Zaboravili su jednu sitnicu – da je svih tih sedam V. P. nametnuto spolja, a Dodik neposredno izabran od naroda i da ga njegov narod hoće na čelu već 20 godina. To je kod njega povratno stvorilo obavezu da čini ono što narod želi i samopouzdanje da to može i da ostvari.

Neokolonijalni globalni centri moći ne vole jake i dugovečne lidere koji imaju moć da im kvare političke i komercijalne imperijalne projekte, štiteći prirodne resurse svoje zemlje. Ne da im šume, reke, oranice, rude. Rušenje takvih lidera počinje kampanjom o diktaturi i korupciji u lokalnim izvana sponzorisanim opozicionim medijima, a onda sledi specijalni događaj, slučajna ili inscenirana nesreća (komunalni propust s tragičnim posledicama, nerasvetljena smrt opozicionog novinara, ili sl.), što treba da posluži kao okidač da se pokrenu prethodno naelektrisane mase. To je za Srbe sve već viđeno.

Bošnjački funkcioneri s višegeneracijskom tradicijom kolaboracije godinama su po zapadnim kancelarijama sistematski satanizovali Dodika i provocirali domaćine da nisu u stanju da mu stanu u kraj. „Vidite šta vam Dodik radi, a vi ništa!” O medijima i da ne govorimo: Senad Hadžifejzović, očajan što je Dodik još jednom blokirao međunarodne pritiske, uzviknuo je u jednom momentu u kameru: „Možemo uskoro očekivati da Dodik počne da nas hapsi...” Nije dovršio „umesto da mi uhapsimo njega”. Koliko su se samo radovali kad god bi im se pričinilo da je gotov, a kad bi već po koji put bili razočarani, on i Amir Zukić bi na svoje TV kanale pozivali beogradske autošoviniste da ih uteše i ohrabre, da „neće još dugo”, da ga je „Vučić pustio niz vodu”, da su u Briselu čuli ovo, u Vašingtonu ono, u Zagrebu nešto treće, ali sve crnje od crnjeg o Dodikovoj ne samo političkoj budućnosti.

A sada, pošto se oslobodio zatvora i poternice, strahuju da se ne povampiri i kopaju po biografijama spomenutih novajlija na koje je pored onih starih Dodik rasporedio teret vlasti. Željka, već veteranka, imala je više izvrsnih nastupa poput onih na sednici SB UN i u Dejtonu povodom 30-godišnjice Sporazuma, drži direktnu komunikaciju s Landaumom, zamenikom državnog sekretara SAD i promoterom Trampove nove politike u BiH. Siniša Karan, policajac od pripravnika u socijalističkoj stanici milicije u Kupresu, preko srpskog kadra u Sipi u Sarajevu, do ministra unutrašnjih poslova. Drugu karijeru ostvario je kao šef sekretarijata Predsedništva i Vlade RS u Banjaluci. Treću kao doktor prava i profesor univerziteta. Savo Minić, predsednik opštine, doktor prava, advokat, ministar za poljoprivredu, izuzetno omiljen među kolegama i saradnicima, svesrdno je prihvaćen kao premijer. Željko Budimir je u javnosti uočen kao savetnik koji se ne odvaja od savetovanog, bilo da je ovaj u Moskvi, Budimpešti, Istanbulu, Beogradu ili negde u unutrašnjosti Srpske. Svestrano obrazovan, temeljit i posvećen, ovaj profesor FPN u Banjaluci ubrzo je postao i ministar za nauku i visoko obrazovanje, a nedavno mu je Dodik poverio najosetljiviji resor unutrašnjih poslova. Svi oni su članovi Predsedništva SNSD, dokazani patrioti, lojalni viziji nezavisne Srpske i njemu lično.

Kad najavljenom rusko-američkom „Komisijom za Balkan” nedorasla EU bude izbačena iz igre, završiće se i ovo ludilo u BiH, a dotle će institucije sistema i čelni kadrovi (Cvijanovićeva, Karan, Stevandić, Minić) uvežbati veću samostalnost i odgovornost, narod će dobiti više prilike da se direktno izjasni na referendumima, pa tako Dodik neće biti „za sve kriv”. Situaciju u kojoj i jeste i nije predsednik Dodik je sam sažeo: „Biću predsednik za svakoga ko me kao takvog prihvata.” A većina u Srpskoj, glasanjem za Karana, pokazaće da Dodika „prihvata kao predsednika” i da CIK, PIK, OHR, V. P., vanrednim izborima nisu ništa postigli. „Imaće umesto jednog dva Dodika”, rekao je proglašavajući Karana za kandidata koalicije za jednogodišnjeg predsednika. Zarad ojačavanja jedinstva na mesec uoči izbora, predsednici opozicionih opština počeli su da se priključuju SNSD-u.

*Profesor emeritus