У Андору на – превијање

Репрезентација Србије ће вечерас (20,45 ч) у Енкампу да буде гост Андоре у квалификацијама за Светско првенство у фудбалу. Било би природно да то буде пријатан излет на Пиринеје, али наш тим није здрав. Од суботе и пораза од Албаније у Лесковцу и онај који мора да верује у боље сутра морао је да се помири с тим да је болест забрињавајућа. Толико је то видљиво да је селектор Стојковић дигао руке и поднео оставку.

Али, пошто мора да се настави такмичење неко мора да лечи и да што пре, као лекар или надрилекар, свеједно, учини нешто да подигне из пропасти наш фудбал. За Андору је та незахвална улога додељена Зорану Мирковићу, селектору младе репрезентације, а одмах по повратку ће руководство ФСС-а да одлучи коме да повери задатак да од крхотина наде оствари чудо, јер предстоје још утакмице против Енглеске у гостима и против Летоније код нас. Изгледи су нам ништавни, али да бар урадимо оно што је до нас.

Драган Стојковић је још у Лесковцу решио да заврши своју селекторску каријеру. Делује као човек коме је лакнуло, јер је са себе збацио најтежи терет, који постоји у нашем спорту. Није се батргао, није тражио чак ни олакшавајуће околности, једноставно је прихватио кривицу на себе и закључио да му није место ни у каквој улози вечерас у Андори. Ни наследнику за једнократну употребу нема шта да пренесе, нити својим изабраницима нешто да каже. Или је толико све јасно да је било шта излишно, да нема шта ни да се одузем, ни да се дода.

Наша екипа би требало да победи у Енкампу. Андора је, ипак, Андора. Било би логично да због оне немоћи у Лесковцу проради нешто у нашим играчима, да се у њиму пробуди бар инат, који нам је некада био последњи адут, па да, ако ништа друго, и они и ми поверујемо да је против Албаније био само баш много лош дан. Међутим, били смо ми и миљеници среће. У Тирани нас је узела под своје скуте, јер домаћин није искористио пенал, па је остало 0:0, у Риги је, у финишу, послала лопту у нашу стативу и сачувала нам мршавих 1:0. Па и у Лесковцу је спречила већу бруку када је албански фудбалер изашао потпуно сам пред нашег голмана, који јем мада без икаквих стварних изгледа, ипак, изашао као победник из тог неравноправног дуела.

Наш тим и под Стојковићем, а и пре њега, излази на мегдане некако преплашен. Као да избегава да крене свом снагом у битку надајући се да ће кроз ситније чарке да се домогне неког плена, коме ће временом да скочи цена.

Андора је на претходних шест утакмица у нашој групи дала само два гола и то у нашу црну суботу. Кад смо ми изгубили од Албаније с 1:0 она је у Летонији узела први бод (2:2). Повела је у првом полувремену, а у финишу утакмице изједначила.

Бројке нешто говоре, али ништа не казују. Андора је код куће изгубила од Летоније с 1:0, а баш с толико и од Енглеске, која нас је прегазила у Београду с 5:0. Чак је за своје могућности оставила добар утисак и у „колевци фудбала” – тамо је поражена само с 2:0 при чему је први погодак био аутогол.

Наши су им код куће (као и Албанци) дали три гола. Може ли нешто охрабрујуће да се извуче из тога, може ли то нешто да предскаже ток и исход вечерашњег сусрета, који ће да суди Грк Анастасиос Папапетру? Тешко, јер су наши непредвидљиви, то јест, пре може да се очекује да затаје, него да заблистају.

Мирковић је одмах из своје младе репрезентације повео са собом тројицу играча. У нормалним околностима Андора би и била противник на коме би млади лавови могли да оштре зубе. Сада је све окренуто наглавачке.

Стандардни репрезентативци нису причљиви после Лесковца (а и ко би), али окривљују себе за највећи неуспех у својој каријери. То би могло да их подстакне да на Андори искале бес и докажу, бар себи, да умеју да играју. Међутим, последице могу да буду и другачије, да им у глави буде још већа збрка због проћерданог.

Разуме се, најгоре од свега је што више ништа не зависи од нас. Треба да се догоди неколико невероватних резултата (најкраћи пут је да победимо у Енглеској, а да она не изгуби у Албанији), али на нашим фудбалерима је да се баве фудбалом, а не рачунањем.

Руку на срце, у овим квалификацијама нису показали много од игре и то, што се будућности наше репрезентације тиче, највише брине. Угашени угарци, без жара у себи, не наговештавају не само ведрије сутра, него ни прекосутра.

У Андору иду на превијање свеже, болне ране. Без обзира на то, ипак би требало да им је остало толико снаге да се врате као победници. А после тога, с новим селектором, с поукама не само из Лесковца, него и из минулих деценија, можда се и нешто распламса у нашем фудбалу, можда је, ипак, остала негде нека варница, која ће поново да загреје наша срца.

Углавном, како било да било, вечерас све зависи од тога какви ће наши да буду. Андора може да нам продуби рану само ако ми допустимо да искрваримо.