U Andoru na – previjanje

Reprezentacija Srbije će večeras (20,45 č) u Enkampu da bude gost Andore u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u fudbalu. Bilo bi prirodno da to bude prijatan izlet na Pirineje, ali naš tim nije zdrav. Od subote i poraza od Albanije u Leskovcu i onaj koji mora da veruje u bolje sutra morao je da se pomiri s tim da je bolest zabrinjavajuća. Toliko je to vidljivo da je selektor Stojković digao ruke i podneo ostavku.

Ali, pošto mora da se nastavi takmičenje neko mora da leči i da što pre, kao lekar ili nadrilekar, svejedno, učini nešto da podigne iz propasti naš fudbal. Za Andoru je ta nezahvalna uloga dodeljena Zoranu Mirkoviću, selektoru mlade reprezentacije, a odmah po povratku će rukovodstvo FSS-a da odluči kome da poveri zadatak da od krhotina nade ostvari čudo, jer predstoje još utakmice protiv Engleske u gostima i protiv Letonije kod nas. Izgledi su nam ništavni, ali da bar uradimo ono što je do nas.

Dragan Stojković je još u Leskovcu rešio da završi svoju selektorsku karijeru. Deluje kao čovek kome je laknulo, jer je sa sebe zbacio najteži teret, koji postoji u našem sportu. Nije se batrgao, nije tražio čak ni olakšavajuće okolnosti, jednostavno je prihvatio krivicu na sebe i zaključio da mu nije mesto ni u kakvoj ulozi večeras u Andori. Ni nasledniku za jednokratnu upotrebu nema šta da prenese, niti svojim izabranicima nešto da kaže. Ili je toliko sve jasno da je bilo šta izlišno, da nema šta ni da se oduzem, ni da se doda.

Naša ekipa bi trebalo da pobedi u Enkampu. Andora je, ipak, Andora. Bilo bi logično da zbog one nemoći u Leskovcu proradi nešto u našim igračima, da se u njimu probudi bar inat, koji nam je nekada bio poslednji adut, pa da, ako ništa drugo, i oni i mi poverujemo da je protiv Albanije bio samo baš mnogo loš dan. Međutim, bili smo mi i miljenici sreće. U Tirani nas je uzela pod svoje skute, jer domaćin nije iskoristio penal, pa je ostalo 0:0, u Rigi je, u finišu, poslala loptu u našu stativu i sačuvala nam mršavih 1:0. Pa i u Leskovcu je sprečila veću bruku kada je albanski fudbaler izašao potpuno sam pred našeg golmana, koji jem mada bez ikakvih stvarnih izgleda, ipak, izašao kao pobednik iz tog neravnopravnog duela.

Naš tim i pod Stojkovićem, a i pre njega, izlazi na megdane nekako preplašen. Kao da izbegava da krene svom snagom u bitku nadajući se da će kroz sitnije čarke da se domogne nekog plena, kome će vremenom da skoči cena.

Andora je na prethodnih šest utakmica u našoj grupi dala samo dva gola i to u našu crnu subotu. Kad smo mi izgubili od Albanije s 1:0 ona je u Letoniji uzela prvi bod (2:2). Povela je u prvom poluvremenu, a u finišu utakmice izjednačila.

Brojke nešto govore, ali ništa ne kazuju. Andora je kod kuće izgubila od Letonije s 1:0, a baš s toliko i od Engleske, koja nas je pregazila u Beogradu s 5:0. Čak je za svoje mogućnosti ostavila dobar utisak i u „kolevci fudbala” – tamo je poražena samo s 2:0 pri čemu je prvi pogodak bio autogol.

Naši su im kod kuće (kao i Albanci) dali tri gola. Može li nešto ohrabrujuće da se izvuče iz toga, može li to nešto da predskaže tok i ishod večerašnjeg susreta, koji će da sudi Grk Anastasios Papapetru? Teško, jer su naši nepredvidljivi, to jest, pre može da se očekuje da zataje, nego da zablistaju.

Mirković je odmah iz svoje mlade reprezentacije poveo sa sobom trojicu igrača. U normalnim okolnostima Andora bi i bila protivnik na kome bi mladi lavovi mogli da oštre zube. Sada je sve okrenuto naglavačke.

Standardni reprezentativci nisu pričljivi posle Leskovca (a i ko bi), ali okrivljuju sebe za najveći neuspeh u svojoj karijeri. To bi moglo da ih podstakne da na Andori iskale bes i dokažu, bar sebi, da umeju da igraju. Međutim, posledice mogu da budu i drugačije, da im u glavi bude još veća zbrka zbog proćerdanog.

Razume se, najgore od svega je što više ništa ne zavisi od nas. Treba da se dogodi nekoliko neverovatnih rezultata (najkraći put je da pobedimo u Engleskoj, a da ona ne izgubi u Albaniji), ali na našim fudbalerima je da se bave fudbalom, a ne računanjem.

Ruku na srce, u ovim kvalifikacijama nisu pokazali mnogo od igre i to, što se budućnosti naše reprezentacije tiče, najviše brine. Ugašeni ugarci, bez žara u sebi, ne nagoveštavaju ne samo vedrije sutra, nego ni prekosutra.

U Andoru idu na previjanje sveže, bolne rane. Bez obzira na to, ipak bi trebalo da im je ostalo toliko snage da se vrate kao pobednici. A posle toga, s novim selektorom, s poukama ne samo iz Leskovca, nego i iz minulih decenija, možda se i nešto rasplamsa u našem fudbalu, možda je, ipak, ostala negde neka varnica, koja će ponovo da zagreje naša srca.

Uglavnom, kako bilo da bilo, večeras sve zavisi od toga kakvi će naši da budu. Andora može da nam produbi ranu samo ako mi dopustimo da iskrvarimo.