Домаћи задатак

Као безнадежан случај, отпуштен сам са реуматолошког. За шест месеци, колико сам табанао по ординацијама, нема шта ми нису радили. Куцкање по костима и зглобовима, лупкање по врату, кичми, вежбе на струњачи, масаже... Ништа није помогло! Бол – све већи! Руке и ноге и даље трну...

– Иди у Мали Мокри Луг... – рече ми начелник испраћајући ме. – Медицина нема одговоре на сва питања... Можда ће ти деда Милосав помоћи.

Отпузао сам до кола, жена ме сместила на седиште и за петнаест минута обресмо се испред трошне кућице.

– Милосав Мокролушки? – питам фигуру с краја реда у дворишту. Жалосне очи показаше ми да сам на правом месту.

После седам сати чекања, деда ме примио.

– Боли ме ту... тууу... и ту... – показујем тачке на леђима. Старчеви дланови рекоше ми да ућутим. Спроведоше ме на кревет. Лежем. Ватра крцка. Чује се пуцањ сваког чворића пре него што изгори у пламену. Да ли и људи тако промину кроз вечност? Да ли ћу и сам тако нестати?

Мокролушки врач мрнџа себи у браду, развлачи ми кожу на леђима. Већ је готово... Добро је, није болело...

– Шта да радим... – скрушено тражим лек.

– Стави ову китицу босиљка крај јастука, исправи се кад ходаш, тааако... и читај Оче наш... ујутру и свако вече пред спавање... Истрај што дуже и проћи ће... – окрену ми леђа стари.

Жена преврну по торбици, шушну невелика пара, преостала од потуцања по лекарима, стави је крај иконе.

Чим смо дошли кући, све усправљен, положих мирисну китицу крај јастука. Дакле... Оче наш... преслишавам се шта имам за домаћи задатак.

Преврћем књиге са полица. Све кримићи и љубићи! Кувари и хороскопи! Ни Интернет ми не ради – пукла мрежа у целом крају!

– Пријатељи! – паде ми на памет спасоносна идеја. Дохватих мобилни.

Позвах најученијег из свог друштва, школског друга и ђака генерације. Сад је фактор у еминентном заводу за изучавање друштвених наука.

– Рале, спасавај, хитно су ми потребне речи молитве... Оче наш... – објасних грозничаво.

– Оче какав! – брецну се фактор.

– Наш, брате, наш! Не зезај!

– Који ће ти то клинац! Нашо си ме у незгодном тренутку, бajo... Божићни пријем само што није почео, чека ме девојчица, да је видиш само у бундици... Еј, морам да кренем, да ми се не презноји маче... чао, ча-ооо!

Позвах и друге. Два-три професора, једног инжењера, новинара угледне редакције... Никад чули!

– Поп! Па, да, поп! – поврати ми се самопоуздање. Рано ћу да ураним.

„Црква не ради због реновирања”, пише на вратима. Завирујем иза. Скеле, џакови, бурад... Размичем најлон, извирује попадија, фина и љубазна: – Не знам кад ће да дође... Или уговара цемент, или је на стоваришту, или у општини, јури папире. Ајд’, у здравље, имам пуно посла.... – спусти се најлон као завеса у позоришту. Хтедох да је позовем на бис, можда ми и каже те чаробне речи, али одустах кад зачух звук мешалице за малтер. Чангрља ли чангрља. Не би било примерено атмосфери...

Дођох кући. Све миришем онај босиљак, шетам усправљен... И ноћ паде, ал’ Оче наш никако ми се не јавља.

Поново свануло. Прогледах.

– Оче наш, који си на небесима... – певуши моја ћеркица. Мајка је спремила за шетњу. Приђох, загрлих је.

– Откуд ти, мила моја, знаш те речи?

– Из стрип Библије... Добила за рођендан од Ђине... ево ти, види... – осмехну се и отрча у парк.

Листам шарениш. Ко би рекао, поред толиких зналаца спасе ме рођено дете!

Бацих се у акцију: треба нешто чинити, домаћи задатак нимало није лак...

Док вежбам да се усправим, миришем босиљак и бистрим Библију у стрип варијанти, уопште и не сумњам – бол ће једном престати. Свакако ће доћи тај дан, само дотле треба да истрајем.

Дарко Калезић